ХИГИЈЕНА И ЖИВОТНИ СТАНДАРД

О поменутом питању не може се ништа добро говорити, а још мање писати, јер је пре 90, 80, па чак и пре 50 година, народ ових крајева врло рђаво живео и у погледу становања и исхране и одевања. Куће су су грађене на земљи са гредама, без или са веома мало камена који је укопаван у земљу, а над земљом камена није ни било, тако да је лети од киша, а зими од снега оваква кућа подгрежњавала од воде, тако да се од ватре која је ложена стварала запарштина, како дању, тако и ноћу. Ни код најбољих домаћина стаклених прозора и кревета за спавање није било, нити су дувари соба крчени кречом. За спавање је простиран на земљу навиљак сена, преко кога је стављана каква тежана поњава, у врху јастуци и на такву постељу би сва чељад полегала једно до другог. Домаћица жена или која снаја би их покрила губером и тако би сви у оној влажној запарштини сви преноћили. Ујутру, домаћица, кћер или снаха, кад се сва чељад дигне, скупи у ћошак собе онај навиљак сена, покрије га поњавом, одозго метне губере, при врху јастуке и тако преко дана у ћошку стоји до увече када ће се за спавање поново распрострети. Не кречењем собних дувара, олепљеним само земљом, створени су услови да се запате стенице, које преко дана у пукотинама дувара мирују, а увече када чељад поспавају , онда излазе и нападају спавајућу чељад, уједајући је и сишући крв где је најмекшена телу, нарочито под уши, вилице, под мишке, груди, свуда и кад се напију крви враћају се у пукотине дувара да предане до следеће ноћи. Од досаде и уједања човек или која жена преко ноћи устају, пале луч или малу лампу на гас и прилазе дувару и ове стенице пуне насисане човечје или дечје крви, тамане по дувару. Чинећи наизменично ово тамањење сваке ноћи, дувари преко целе зиме буду крвави, све до лета када ће их поново земљом премазати. Тако се народ од стеница много патио, али није било хемијских средстава за њихово уништавање.

Са исхраном се хрђаво стајало. Постио се божићни пост 6 недеља, велики ускршњи 7 недеља, Петров пост (када је најдужи дан и најтежи рад) 6 недеља, затим Велике Госпојине пост 2 недеље и у 47 недеља (осим Божићне и у месницама црне и беле недеље, ускршње и светотројичке недеље) постило се сваке среде и петка, тако да је народ у години од 365 дана постио 242 дана, док је мрсних дана било само 123 дана у целој години.

Са обућом се још горе стајало, није било опанака од штављене коже, већ су се градили од пресне говеђе и свињске коже , те су се брзо цепали, затим крпили, лако квасили и добијали смрад, што је и у ионако загушљивој соби само увећавало и чинило зимовање неиздржљивим.

Оваква атмосфера је доносила тешке болести: деци шарлах, дифтерију, гушобољу, срдобољу, велики кашаљ; одраслима грип, тифус, плућна запаљења, туберкулози и друге, јер због дугих постова кад се преко зиме јео кисео купус и пио расол, а лети пола маја и цео јун кисело сирће са луком и водом, човечји организам је постајао слаб и без снаге да болест издржи и да јој отпор, па је и смрт лако и брзо долазила. Пре 60 до 70 година у Крушевцу је био само један лекар Паја Бота и једна апотека Кедровић, а болница скоро никаква ( код нове цркве, лево, ка вашаришту, биле су некакве дугачке бараке или шупе од земље, без темеља, неуредне, нечисте, без опреме и лекова, где је радио један болничар Милутин, који је био све и сва) , па је и то отежавало ситуацију.

У овом старом добу људи су хрђаво живели и због тога што нису имали чиме земљу да раде јер гвоздених плугова није било.Такође није било ни копачица, сејалица а ни вршалица. За орање, ортачили су се по тројица и са три пара волова орали дрвеним плугом са тешким кованим раоником и тако се са орањем вукли цело лето до Видовдана, када би рано посејани кукуруз требао да свила, они су још орали и сејали. У јуну посејани кукуруз због дугачких и топлих дана се још у ницању сушио или остајао у виду сачме, нешто танко и слабо, тако да у јесен није богзна шта имало да се набере.

Мада је земље било и одвише, јер је становништва било 7 - 8 пута мање него данас, пшеница за исхрану није сејана масовно, већ су боље куће и домаћини сејали 15-20 кила из чега би родило 100-200 кила, за славске, божићне, ускршње и светотројичке колаче и поскуре за празнике преко године, којим су се деца жудна пшеничног колача, радовала, јер би им мама или бака уз поскур умесила и које пшенично колаче.

За овакво стање није кривица до народа, који је код много велике и добре земље гладовао и није имао чиме да исхрани добру пастрму и има меса, сланине, масти, већ је два дела године постио, већ је кривица до ондашње опште заосталости. Поред немања плугова за орање, недостајала је и друга опрема као што је тријор за пречишћавање семена, па је и оно мало пшенице било пуно црне главнице, кукоља, луде траве, уопште лошег квалитета. Није било ни вршалица и вејалица, већ се врло говедима или коњем, ко га је имао, а вејало се дрвеним лопатама. За 100 до 200 кила пшенице мој отац је код гумна седео 2 до 3 дана, па и више, чекајући са лопатом да ветар пирне, како би овејао оно мало пшенице, помешане са главницом, кукољем и уродицом.

Није ни чудо што је у оволикој мери, народна заосталост била, кад је тај исти народ робовао под Турцима 500 и више година, а за време од ослобођења од Турака 1876. године до 1945. године, дакле за 69 година, што је један садашњи човечји век, Српски народ водио 7 дугих и тешких борби, дакле сваких 10 година по један рат. Вођени су следећи ратови: 1876. године и 1878. године рат са Турцима, 1885. године рат са Бугарима, 1912. године рат са Турцима, 1913 рат са Бугарима, 1914. године рат са Аустроугарском и Немачком и 1941. године рат са Немачком. У рату са Турцима 1876. године ослобођена је Србија, а 1878. године још 4 округа: Топлички Нишки, Врањски и Пиротски.