До свих живаца човечијег ума и срца, било је досадно слушати српске политичаре који хоће преко посланичке клупе да седну у министарску фотељу, који свагда на својим партијским зборовима, своје присталице досадно гњаве причама о Хрватима.

У овоме се највише истицали радикалски прваци што је довело до кобне несреће да њихов народни посланик Пуниша Рачић у клупама Народне скупштине убије Стјепана и братанца му, Павла Радића, Ђуру Бисеричега и тешко рани Ивана Фернара-истакнуте вође хрватске сељачке странке.

Даљи развој догађаја , још на дану погибије кнеза Михајла у Топчидеру, приказао је сељак из села Кремне које је село у близини Ужица. Овај сељак, да ли је надчовек или неки видовњак, приказао је у истини и оригиналу све даље што се догодило. Рекао је да убиством кнеза Михајла завереници нису постигли циљ, јер на власт у Србији доћи ће кнез из исте династије, чија ће владавина бити несрећна по њега и српски народ са којим ће се завадити, па ће бити буне, борбе и све најгоре, да ће се као таква угасити и на престо српски доћи друга династија, да ће наступити велики ратови, и ова династија отићи, да ће последицом ратова у народу бити неиздрживих мука, да ће живи ићи на гробове својих помрлих предака, молити да се отворе да и они живи код њих у вечност легну.

И заиста, Немци под вођством Хитлера, отпочели су други светски рат, прегазили Чехо- словачку још1938. године, затим Пољску и до 20. јуна 1940. све западне државе.

На Југославију напао 6. априла 1941. године, завео купљење и стрељање свуда, српског народа, па и ђака са њиховим професорима.

Овај сељак из Кремне приказао је и то: да ће се појавити човек из народа који ће око себи окупити народ: да ће тешкоће и муке потрајати али ће проћи, да ће у народу уместо муке и страдања насупити благостање и видни напредак у свим правцима и да ће временом доћи до тога да поново живи иду на гробље својих предака и рећи: дижите се да живимо не у беди већ у добру.

Заиста човек из народа, кога је поменуo сељак из Кремне - мирне душе и срца, одбацивши лукавство, нико други није до Тито. И под његовом управом било је тешко, за неколико година, јер се дошло у потпуно празну државу после победе над Немачком. За војску нема одела, обуће ни хране, сви магацини празни, те исто и за државне коње-амбари и сењаци празни и у оваквој немаштини и државној сиротињи као новој, народ је био првенствено сељак, свега и свачега магацин, вуне за одело, пшенице, ражи и кукуруза за хлеб, масти, меса, пасуља и кромпира за исхрану, јечма, овса, сена и сламе за сточну храну.

Тито је често говорио издржи народе, идућа година биће боља и лакша, и заиста није преварио, прошитене су старе и отворене нове фабрике, посла, рада и зараде свуда за мушкарце и женскадију-ко хоће са вољом и пажљиво да ради тај је метлом избрисао и из куће избацио немаштину.

Сељак је ослобођен, у правом смислу одробљен трговачког картеле, својим договорним картелом, не одређују му више цену приватни трговци за гојене свиње, волове, бикове и осталу стоку. То исто за све врсте жита, шљиве и грожђе, и да тако картелисано од народа узимају у безцење, гомилају своје богатство, из кога у свим градовима и варошима, истакнути зеленаши, бедном и немоћном сељаку дају новац, по 3, 3 ипо интереса месечно на једну банку од 10 динара, и притиском овог зеленаштва народ је до голе коже огуљен, облачећи на себе типаве дреке, а на ноге још нешто бедније. О исхрани још горе, лети сирће са луком, а зими расолом и посним купусом, јер гојено свињче, и ако се које кравче музе-сир и кајмак да се прода и даде зеленашу у интерес.

За све ово што кажем имам доказе што сам их лично видео, и у име државе чијим су руководиоцима ове пљачке биле познате, нико није ни прстом мрднуо, редном речју: на рачун и зној народа у држави је било хиљаду и више држава приватних, а званична држава била је нико и ништа-стог сена зденутог на путној раскрсници од ког многи доваћају и остане голо стоже без ич сена.

Сада у новој Југославији нема трговачког картелисања, већ преко стручњака, држава одређује свему цену, и тиме народ како у продаји тако и у куповини својих производа не може бити опљачкан.

Сем ове заштите за истеклих 22 године од ослобођења, народ је добио асфалтиране путеве, на сеоским средокраћима пошту и здравствене станице, сточне амбуланте, продавнице и као највеће богатство електрификацију села, народу најнужније потрошачке робе, и кад се све ово сабере што народу чини и сам он, Тито каже, онда се мирне душе и срца без икаква обзира и лукавстава а поштено рећи да се целокупно пророчанство сељака и Кремне у потпуности испунило и да се њихова завршна реченица о појави човека и народа односи на Тита.

Ово пророчанство, описао је српски јак писар, новинар и политичар прошлог века, Пера Тодоровић који је до 1883. године био радикал, и за Тимочку оружану буну, коју су против краља Милана, радикали организовали-преким судом у Зајечару, са осталим радикалским вођама, осуђен на смрт.

Из Београда, краљ Милан долазио у затвор код Пере и са њим као пуномоћником осталих радикала на смрт осуђених, водио преговоре, и постигли споразум: да краљ Милан, њега Перу и остале му другове главнорадикалског одбора од смртне казне помилује, радикали да му, у владању Србијом, не чине опозицију и сметње. На овој основи краљ Милан је дао помиловање, а стрељани су локалне вође који су као команданти побуњеног народа Тимочке крајне водили борбу оружјем са војском, то су:

Љуба Дидић из Сокобање, Љуба Божиновић, Гавра Анчић из Књажевца, поп Маринко и Бољевца, Серафим Неготинац председник Крушевачке општине, који се примио улоге да дигне народ до Жељина.

Пера Тодоровић својим даљим радом остао је веран споразуму, како краљу Милану тако и његовом сину Александру, погинулог у њоћи 29. маја 1903. године, а радикали нису. Пера је уређивао, до смрти своје, зване Мале Новине и кад би у њима по неки пут похвалио који чин и рад краља Милана и доцније сина му Александра, његови бивши другови, радикали, одговарали су му у својим новинама-"Самоуправи", и "Малом журналу" са:"Пази, олињали Мартин поново добио из двора коју мрвицу, попут остарелог пса".

Пера Тодоровић, својом обдареношћу у писању, као новинар, надмашивао је Стојана Протића који је био главни уредник радикалске "Самоуправе", Јашу Продановића главног уредника "Самосталног одјека", Божу и његову браћу Савиће, уреднике "Малог журнала", Крсту Цицварића и Саву Шибалића, па је као такав и пророчанство сељака из Кремне, описао у много свесака које су се звале "Огледало", које сам са много пажње и занимања као млад општински писар у 1900. и 1901. години, сваке ноћи по десетак страна прочитавао, и да њихову садржину ни после 67 година нисам заборавио, што их као и остало овде написано у границама моје скромне моћи и писмености приказујем као мали историјат од мене 86-тогодишњака.