Славко Пршић - ТРЕБОТИН И СРБИЈА - изводи из историје

СМРТ КРАЉА АЛЕКСАНДРА

У предњем излагању унесено је много речи и заузето доста простора, али све што је изнесено у међусобној је вези и изостављање детаља условило би празнину, па сам мислио да је потребно овако шире разрадити поменуту тему.

Треба нешто рећи и шта је било са краљем Александром Обреновићем и шта му је донела ова његова несрећна женидба.

Отац му, краљ Милан, умно сломљен овим скандалом, умро је у Бечу и сахрањен у манастиру Крушедол у Срему. Либерали, а нарочито бивши министар унутрашњих дела, коме је краљ запретио да ће о конопцу висити, имао је виноград и у њему вилу у Раковици где је становао и као вешт полицајац, а до сржи љут на краља за лудост коју је учинио и због које су они либерали, изгубили власт, отпочео је да врбује млађе официре. Убеђивао их је прекором: коме служе, ко им је врховни командант, о државним светковинама при пријему на двору и на баловима чију руку љубе, удовици Драги која је као највећа проститутка постала краљица на срамоту и жалост Србије и целог Српства где год да га има, да подносе највећа понижења која им намећу Драгина браћа, краљеви шураци млади официри Никола и Никодије Луњевићи, који су као нижи чинови, поручник и потпоручник толико осилили да их поздрављају генерали, пуковници и остали виши официри.

Оваква је струја коју је развио Генчић је захватила многе официре, не само у Београду, већ у свим градовима Србије, па и у Крушевцу у пуку *Цар Лазар* и завера велика је створена.

Официри завереници, сатали су се увече 28 маја по старом календару 1903. године у официрском дому у Београду и седели, разговарали и по нешто пијуцкали, док су им из унутрашњости стизали познати и позвани другови, међу којима су из Крушевца били два капетана: Милан Петровић и Ферд Ковачевић. У дому је било и официра који нису били завереници, но кад је превалило пола ноћи, они су отишли јер су сутра моралина службу. Завереници су остали и кад је прошао један сат иза поноћи, завереник ђенерал штабни, капетан Драгутин Димитријевић Апис, устао је са узвиком *Другови, ко хоће да живи нека умре, а ко хоће да мре нека живи, напред*.

Сви излећу на улицу, трчећим кораком до спољне гвоздене дворске капије, Пера Живковић као поручник, на служби као командир дворске страже, носи много кључева, не може брзо да погоди који кључ отвара капију. Кад је после јаког дрмања споља кључ пригодио и отворио капију, официри су тако јако гурнули капију да је крило трипут перу претурило. Официри су јурнули на спољна дворска врата која су јака и запета. Како нису могли да их отворе мином их разбијају и убијају дежурног ађутанта, потпуковника Мику Наумовића. Официри претражују по двору, али краља нема. Онда проналазе собу првог ађутанта Лазе Лазаревића, званог Лепи и наређују му да им покаже краљеву спаваћу собу. Он им показује, али постеља је уваљана а крља нема. Официри неређују Лази да им покаже тајно скровиште, он их води до добро замаскираних врата и виче *Величанство, величанство, траже Вас ваши официри*. Краљ изнутра пита *Могу ли рачунати на заклетву и верност мојих официра*. Одговарају му да не може, ломе врата на скровишту, упадају унутра, револвером убијају и сабљама секу краља и краљицу и измрцварене кроз прозор их са спрата бацају у двориште.

Завереници: потпуковник Петар Мишић, комадант пешадијског пука и комадант телесне краљеве гарде мајор Љуба Вуловић унапред су одредили официре и одељење војске који ће да ухвате и убију, до те ноћи главне личности на највишим местима у дражави. Од ових, једно одељење најбржим ходом опкољава кућу преседника владе генерала Димитрија Цинцар Марковића. Он је чуо топот војника, сетио се о ћему се ради, отворио прозор и рекао *Молим Вас, не упадајте ми у кућу, овде ми је ћерка на порађају, брзо ћу да се обучем и изађем на балкон и ћините шта хоћете*. И заиста, обукао је парадну генералску униформу са припасаном сабљом и изашао на балкон куће. Чим се појавио, официр је војницима командовао *пали*, одјекнуо је плотун из пушака и генерал, преседник владе Цинцар Марковић изрешетан многобројним куршумима пао је мртав на балкону своје куће. Друго одељење војске ухватило је у својој кући министра војног генерала Милована Павловића и убило га. Треће одељење ухватило је министра унутрашљих дела Вељу Тодоровића и убило га. Четврто одељење под вођством коњичког мајора Велимира Вемића иде кућу краљевим шурацима, браћи краљице Драге, Никодију и Николи Луњевићу и обојицу их хвата и убија.

Ову пуцњаву, пре но што би и он био ухваћен и убијен, чуо је командант Дунавске дивизије пуковник Димитрије Николић, звани Динка и немајући времена да оседла коња, узјахао је неоседланог коња и у највећем галопу појурио улицом поред двора за Бањицу где су војничке касарне. Његову галопску јурњаву приметио је неко од официра завереника у дворској авлији и сетили су се да је то Динка и да ће чудо да направи ако стигне у касарне, па су из дворске коњушнице извели два коња која су узјахала два капетана из пука *Цар Лазар* из Крушевца Милан Петровић и Ферд Ковачевић и појурила у галопу за Динком ка Бањици. Али Динка је пре њих стигао, наредио узбуну, трубачи су узбуну свирали, а војници са оружјем из касарнских соба излетали и стајали у фронт. У том су стигли капетани Петровић и Ковачевић и на коњима право, са седном руком у џепу, кренули ка комаданту дивизије пуковнику Динки, који је такође био на коњу. Он је то приметио и повикао *Господо, ка каомаданту дивизије се не иде са рукама у џеповима*, на шта су они извадили из џепова руке и револвере и пуцали на Динку, који је мртав пао на земљу. Најближи овој сцени био је један поднаредник са својим водом војника који је одмах командовао *Са пушкама нишани у капетане, пали!* Плотун је одјекнуо и оба капетана су мртва пала са коња.

Ова два славна јунака спасла су Србију револуције и страшне погибије, јер би Динка са војском у Београду чудо учинио, а то исто и комаднт Моравске дивизије генерал Божа Јанковић у Нишу у коме гарнозирају два пука пешадије: други кнеза Михаила и шеснаести Руског цара Николе, затим три артиљеријска пука: грдски, хаубички и моравски, два коњичка пука: трећи и први Обилића, као и сва инжињерија. Сем ове војске сталнога кадра, генерал Божа је наредио и мобилизацију целе обласне Моравске дивизије са намером да са војском на Београд иде, да хвата и казни заверенике за убиство краља. Он је много мољен да то нечини јер ће да проузрокује тешку револуцију и братоубилачки рат. У овом смислу слате су му депутације од најбољих и утицајних људи из целе Србије, али генерал Божа није лако попуштао, говорећи да су завереници погазили краљу дату часну заклетву и крвљу свога краља упрљали своје руке, официрску част и мундир. Он даље каже да би краља требало протерати зашта би и он дао сагласност и тиме спасити светлост дате заклетве, која кад је већ дата не сме се погазити. У овим молбама предњачио је вођа либерала Јован Аваукомовић, док радикали нису смели да га моле, јер се знало да су, нарочито млађе крило, увек били противници Обреновића, па би њихова молба генерала Божу још више држала на чврстини.

Углавном, што је Србија као држава и њен народ у овом великом догађају, без тежих последица прошли, заслужни су Крушевачки капетани Петровић и Ковачевић, који су жртвујући своје младе животе убили комаднта Дунавске дивизије пуковника Динку и тако спрећили грађански рат. Такође заслужан је и либерал Јован Авакумовић који успе да умоли генерала Божу Јанковића да контра револуцијом не пролива Српску крв. Сви остали прваци партија: радикали, самоисталци и напредњаци су то прихватили и подржали избором Јована Авакумовића за преседника нове револуционарне владе која је са враћањем старих посланика поштено изабраних 1901 године извршила избор новог краља, а потом организовала и врло слободне посланичке изборе.

За новог краља једногласно је изабран Петар Карађорђевић. Одмах по избору, делегација од 60 посланика отпутовала је у Женеву у Швајцарској, где је Петар живео и довела га у Београд где је као краљ пред посланицима положио заклетву.

Треба напоменути да је у свануће 29. маја 1903. године, када су убијени краљ и краљица лежали мртви под прозором дворског спрата, млади Београдски адвокат и највећи опозиционар убијеног краља Александра, Љуба Живковић, са фијакером и коњима је јурио улицама Београда и окупљеном грађанству саопштавао вест да да су официри - узданица нашег народа, скинули срамну љагу са лица Србије, убивши Краља Алексндра и краљицу Драгу. Тиме је скинуто понижење са душе и срца високог, средњег, па и најмањег грађанског и војног елемента у овој земљи, да као позвати на пријеме и дворске балове љубе руку бившој удовици и проститутки, коју је блесави и изгубљене памети краљ узео за краљицу. Београђани су свуда дочекивали Љубу Живковића узвицима: *Живео преседник Републике, Љуба Живковић* Но, он је то категорички одбијао и позивао Београђане да са њим заједно узвикну *Живео нови краљ Петар Карађорђевић*, како је на крају и било.

Тај Љуба Живковић је за време владавине Обреновића два пута осуђиван и издржавао робију за Ивандански атентат на краља Милана и другу поводом смрти радикалског првака Косте Тапушковића, када је држао посмртни говор на Теразијама, када се поворка задржала испред краљевог двора на чијем је крову стајала дугачка шипка, а на шипци двоглави орао са великим раширеним крилима. Љуба Живковић је том приликом у посмртном говору рекао:

*Очеви и стричеви, мени равна и млађа браћо, Београђани и сестре Београђанке, поштоване мајке, снахе и стрине, драги гости нашег Таушановића, који сте дошли из околине и даљих крајева, на ову тешку и жалосну свечаност, када мајци земљи морамо да предамо на вечно чување , нашег драгог и много поштованог великог Србина Косту Таушановића, који је у нашој државној цвећари Србији, представљао најлепши божур цвет, а у радикалској странци камен драги, али он није умро природном смрћу, нити му је са погледом на висуну његових година било време за смрт, већ му је онај велики, (пружајући прст у правцу орла) двоглави орао прокљувао лобању, извадио и појео мозак*.

Полиција је Љубу ухапсила и суд га за овако страшне рече на робију осудио.