У препуној Белој сали КЦК, у оквиру циклуса представљања значајних имена ЗЛАТНЕ КАЦИГЕ, 07.12.2012. године, одржано је ВЕЧЕ ХУМОРА И САТИРЕ - РЕТРОСПЕКТИВА ХУМОРИСТИЧНО-САТИРИЧНОГ ОПУСА Драгише Павловића Расинског са представљањем његове најновије књиге *ГЛУВО ДОБА* (чији је издавач Културни центар Крушевац). Ово вече за незаборав, (које је у потпуности снимила и регионала телевизија РТК и поклониће ће га својим гледацима као новогодишњи поклон) које је својим хумором одушевљавало публику сат и 15 минута (нико није побегао) било је у знаку броја 3. Наиме:

• за главним столом (уобичајеном на свим промоцијама) је седела тројка - Карло Минић-рецензент књиге, Драгиша Павловић Расински-аутор и Лидија Ужаревић-водитељ,
• певала су  *Три Моравца* - Драгиша Ђурђевић (жртвовао наступ у *Шљивику* РТС-а), Милан Ђурђевић и Живојин Михајловић Киста,
• из Коњуха су пристигли - Драган Ракић Сингер и две млекарице Вера Поповић и Марија Рајковић,
• у скечу *Инспектор* су глумела 3 глумца - професионалци Бојан Вељовић и Никола Пантовић и аматер (глумео професионално) Момчило Радосављевић,
• стихове из књиге *ГЛУВО ДОБА* су казивали (или певали, свако на свој начин) - Милија Вуковић-глумац, Никола Стојановић-песник и Бранко Ћировић Ћиро-песник и гуслар,
• у техници за реализацију програма су радили - Бранко Симић, Братислав Пршић и Веркан Гвозденовић,
• а да све успе бринули су - Дејан Радојевић-редитељ,  Славица Недељковић, а мачице и ја,
• и на крају, (није забележено, али претпостављам) и публика је долазила у тројкама (јер да ствар успе неопходна је конспирација).

Зато сам на крају програма, да осатнем у тренду и ја (Љубодраг Обрадовић-главни и одговорни уредник КЦК), као поклон за остварене резултате Драгиши предао три књиге, две папирнате и једну дигиталну и то: књигу *РАСИНСКИ ЦВЕТ* - јер су имењаци; књигу *ПРВИ ПУТ* - да се сети како је то лепо; и Монографију *ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ЗЛАТНЕ КАЦИГЕ 1993-2012* - јер је Драгиша Павловић Расински аутор који је у области хумора и сатире добио највише награда на *Међународном фестивалу хумора и сатире ЗЛАТНА КАЦИГА*. Једна од добијених награда је и награда *Раде Брка* за причу СПАСАВАЊЕ НАШЕГ ДЕДЕ  на 19 фестивалу, 2011. године. Прочитајте је у наставку овог текста ...

 

У Белој сали КЦК је 10. 12.2012. године  у организацији Културног центар Крушевац одржано поетско вече *ПЕСНИЧКИ РУКОПИС РАДМИЛЕ ЛАЗИЋ*. За све присутне, а било их је заиста доста, било је то ново искуство у представљању поезије. Поред ауторке наступили су и Јелена Протић-Петронијевић, Љубодраг Обрадовић, Јелена Ђорђевић, Лидија Ужаревић, Ирина Миљковић и Саша Милетић.

Многи који се разумеју у поетско стваралаштво код нас у Србији, кажу да је Радмила Лазић једна од најпознатијих српских песникиња. То поткрепљују чињеницом да је Радмила добила бројне и познате награде попут: Награде Милан Ракић, Награде Десанка Максимовић, Награде Васко Попа, Дисове награда итд... (То изрече и Јелена ПП у свом слову о песникињи). Ја се изреченом придружујем и додајем да је Радмила Лазић најбоља српска песникиња чије сам ја стихове читао. Она нам у својој поезији поклања сву слободу света и *оно нешто* посебно, што читаоца узноси у неки нови свет, који је тако стваран, да се може омирисати, да се може са ваздухом удисати, да се може живети... Ако је неко успео да својом поезијом мења свет, онда је то свакако Радмила...

Добро је за нас Крушевљaне да је Радмила по рођењу Крушевљанка, па се и ми можемо поносити њеним поетским стваралаштвом и из њега црпети занос да наставимо свој рад на представљању поетског стваралаштва крушевачких поетеса и песника широм Србије и целог света где се разуме српски језик, користићи за ту мисију све доступне могућности и начине, (а најдоступнији су нам свакако ПУТЕВИ КУЛТУРЕ, часопис Културног центра Крушевац и Интернет сајт поезија.срб). Ја ћу за Радмилу вечерас изговорити једну моју песму са надом да ће јој се допасти. (Написао Љубодраг Обрадовић)

Радмила Лазић

ТАКВЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ


Требало би да имам новог љубавника,
овог да се ратосиљам
као конзерве којој је истекао рок употребе.
требало би брза кола да возим
кроз прозор коса да ми вијори
као код какве розамунде
што на коњу језди.
такве песме пишем.

требало би до подне да спавам,
да се излежавам на широком кревету
као полегло жито по "мајчици" земљи.
требало би да не марим за време;
да не каскам, да не журим.
да испијам дан за даном, до дна - наискап!
ноћ по ноћ, као цигарету за цигаретом.
па, опушке - под потпетицу!
речи на жар. врућицу у песме.
такве песме пишем.

требало би уску хаљину да носим.
рамена крзном да огрћем.
на високе штикле да се пењем.
да се нафракам и накинђурим,
као божићна јелка - да ме не препозна ни рођена мајка.
требало би да сам ведра, насмејана, заводљива.
да певам и плешем до три изјутра.
да сам свесна својих женских дражи
кад ми какав пастув приђе.
такве песме пишем.

требало би да ме не дотичу
жаоке, бодље, бумбара и оса.
марамицом као кап зноја са чела
да обришем сваку бору, бригу.
требало би да имам довољно лове
за кирију, порез и још приде.
лова добро дође кад понестане осталога.
кад затуре се пољупци, кад исцуре речи.
с ловом могу дисати на кредит!

требало би тело своје да сунчам
на каквој стени,
далеко до докова суноврата.
требало би из земље апатије
у земљу жеља да емигрирам,
све да желим ничег да се одричем.
требало би у миришљавој пени да се купам
жилет вени да примичем.
такве песме пишем.

(Радмила Лазић, Такве песме пишем, из збирке Дороти Паркер блуз, Просвета, 2003)

Невена Божовић пева у Белој сали КЦК

У организацији Књижевног клуба Велимир Рајић из Алексинца 30.11.2012.године у Центру за културу и уметност у Алексинцу је одржана промоција књиге Миће Живановића *У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА* коју је објавио Културни центар Крушевац. Поред аутора у промоцији су узели учешће и Светлана Биорац-Матић - председница КК Велимир Рајић из Алексинца, Борисав Бора Благојевић - председник КК Душан Матић из Ћуприје, Љубодраг Обрадовић - главни и одговорни уредник Културног центра Крушевац и музичари Милан Милетић и Бранко Симић. Промоцији је присуствовао и председник општине Алексинац Ненад Станковић.

Интересантно је да је ово прва прва промоција књиге Миће Живановића *У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА*, а друга је заказана од стране издавача књиге Културног центра Крушевац за 13.12. 2012. године у Белој сали КЦК у Крушевцу и замишљена је тако да сама поезија биде у центру пажње. А биће и музике... Оно чега сигурно неће бити, то је дуга прича критичара о поезији и о ономе шта је писац хтео да каже, јер по Мићи  поезија о себи најбоље говори сама...  

Мића Живановић говори своје стихове

ПОДВУЋИ ЦРТУ

Данима је моја душа у нереду,
ни пијан ни трезан, некако пометен,
лутам већ уморан. Тражим лек свом једу
и хоћу да ноћас будем неометен.

Па те зато молим кафеџијо брате,
кључеве баци, у зору ти враћам,
а нека се ноћас на мој рачун пије,
имам прави разлог, за све пиће плаћам.

Одавно се знамо, стари смо другари.
О животу скоро сви мислимо исто,
а због чега вреди живети у ствари,
е ту нешто фали, ту нисмо начисто.

Нек се вино точи, пије без престанка,
а свануће роде нек причека мало.
Ти слободно дремај и не питај ништа,
до истине праве само ми је стало.

А страшно се плашим правога сазнања,
јер истину болну већ ми душа слути.
Болнија истина од сваког незнања,
још више би могла разум да помути.

Да ли је то песма или љубав жене,
пријатељ до гроба или дукат жути,
тренутак заноса, косе расплетене,
ил тишина гробна када све заћути.

Ил је то тренутак твојега весеља.
кад подвучеш црту и наплатиш своје.
Видећу у зору мамуран и пијан,
гледајући тебе, док се паре броје.

Опасно би било да си ти у праву,
ти што најстрасније грлиш свој иметак.
Где је онда љубав, шта је са сновима,
зар да крај нам буде животу почетак.

Због чега смо онда певали и пили,
величали љубав и лепоту жене.
Зар смо осим тебе, сви ноћас губили...
Не сме то да буде истина за мене.

Испало би да сам живео узалуд,
у своме бунилу ко у неком рају.
Љубав је богатство пријатељу стари,
а не твоје ноћи с рачуном на крају.

© Мића Живановић