СЛАВУЈ Лежиш будан у кревету, славуј у ноћи пева. Сан је у далеком свету, идеала више нема. Тело уморно дрхти, заборав напада мозак, нема ни дашка младости, живот је постао грозан! Али месечина прошлост враћа и буди одавно заспалу машту. Кад бих пио сокове небеског саћа, она би опет красила моју башту. Кад бих пошао до Хаваја и повео је, за бадава, била би моја као у времена стара... Кад бих... Кад бих... Али машту лавеж нападе- то пас на месец лаје! Стоп! Престар си ти. Пусти младе у љубави да се сладе! Старост само самоћу даје и престани да се кајеш... Оно што је било, само је било! Почаст хоћу да дајеш младићу милом, какав си био ти! Славуј пева у ноћи, за сан се мозак спрема. Нема више младости, ни идеала више нема...
© Љубодраг Обрадовић