Идемо уз реку, низ реку,
путевима разним у дубоке ствари.
Кораци миришу на јесен,
на зрело сунце и увеле љубичице.
Нешто се догађа у нама,
циљеви нови смеше
и идемо уз реку, низ реку.
Због новог лета и новог муцања,
због животних радости,
играмо се сами,
кујемо златни сандук,
скијамо на леђима,
а нешто се догађа у нама,
нешто пролази поред и кроз нас,
мада јесен је одавно и магла.
Трапаво тапкамо у месту
и осећамо да то није оно,
да је срце веће, бол случајна,
а срећни завршетак иза угла.
И пролазимо кроз тај живот
неприметно, непримећени,
несаслушани и несхваћени.
Пролазимо у колонама,
уз цвркут врабаца
и химне северца.
Понекад ослушнемо
све те будалаштине,
понекад одмахнемо руком,
а понекад презриво пљунемо
и трапаво тапкамо даље.
Волимо само мирис челика,
пуне улице
и пуне аутобусе.
Волимо зној
и напаћена лица.
Туђа смрт нас весели,
мада смо
и сами у пролазу,
мада и сами пролазимо.
© Љубодраг Обрадовић