ПРОЛАЗИМО Идемо уз реку, низ реку, путевима разним у дубоке ствари. Кораци миришу на јесен, на зрело сунце и увеле љубичице. Нешто се догађа у нама, циљеви нови смеше и идемо уз реку, низ реку. Због новог лета и новог муцања, због животних радости, играмо се сами, кујемо златни сандук, скијамо на леђима, а нешто се догађа у нама, нешто пролази поред и кроз нас, мада јесен је одавно и магла. Трапаво тапкамо у месту и осећамо да то није оно, да је срце веће, бол случајна, а срећни завршетак иза угла. И пролазимо кроз тај живот неприметно, непримећени, несаслушани и несхваћени. Пролазимо у колонама, уз цвркут врабаца и химне северца. Понекад ослушнемо све те будалаштине, понекад одмахнемо руком, а понекад презриво пљунемо и трапаво тапкамо даље. Волимо само мирис челика, пуне улице и пуне аутобусе. Волимо зној и напаћена лица. Туђа смрт нас весели, мада смо и сами у пролазу, мада и сами пролазимо. © Љубодраг Обрадовић