foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

ХИТ ВИДЕО

ПРЕТРАГА САДРЖАЈА


ДОПУСТИТЕ


Допустите, Ви бисте у град,
госпођица да будете зар не?
Смета вам тишина и равнодушност села!
Ох, несрећнице моја, да није то сад
какав хит, или договор ваш,
са прохтевима тела?

Допустите, Ви бисте на асфалт,
сметају вам зими блато,
а лети прашина на сокацима!
Ох, лепото моја, није злато све што сија
и није све што се прича, истина.

Допустите, ја сам нитков,
задњи мангуп села и чека ме зла коб!
Али допустите, за поредак нов да шапнем,
град је велика збрка, град је ров!

Допустите, ја не знам ништа,
ја не видим даље од носа,
али нешто морам да изустим:
љубав је вулкан,  љубав је и глиста,
љубав је све и може све,
уз мало заноса!

Љубав смо ми и овде и тамо
и болесни и здрави
и у соби и на снегу!
И зашто допустити,
да се реч не чује,
кад је већ изговорена.

Допустите, Ви имате илузије,
ви будућност своју,
ко на длану видите...
Али ипак, допустите,
другачије ће се збити,
низбрдица залет крије
и ви ћете сутра да се стидите,
а од тога вам неће бити топлије!

Допустите, можда Вас ово нервира,
можда ломите прсте у очајању...
Не знам, али у мени срце свира,
злокобни неки марш
и ја не знам, ни ко сам, ни шта сам,
ни у каквом сам стању!

Допустите, да Вас на крају утешим,
ово су само очајне речи,
задњег очајника села,
који можда и греши,
сматрајући да сте га некад волели,
сваком пором тела!

Опростите,
ово је тек узалудни вапај,
једне смушене душе,
која се греје на вашој срећи...
Ово је голи очај и ништа више,
ако ми не верујете,
не можете ни побећи!

© Љубодраг Обрадовић