БОЛИ, ПА ПРОЂЕ

Лептир је, лети... Пада киша, дави се у сопственом зноју, јеца. Не осећа више ништа, ни бол - ни жудњу, ни љубав - ни тугу, али њено присуство осећа. Свака ћелија несвесно осећа ћелије блиске и... Свашта још. Одједном пада... Литице грозне га лупају као боксер врећу за тренинг, постао је бубањ, камење га лупа, пуцају ребра, звони... Тону чари, па празнина... Буди се.

Ништа, Све је ко зна кад предвиђено и записано у неком непознатом, а величанственом гену земљу што окреће.

Школа. Крушевачка гимназија. Велики одмор. Девојке и младићи изашли у пространо двориште. Леп је, сунчан дан. Све девојке су лепе, младост је увек лепа. Младићи налећу... Као пчеле на мед. Боре се за најлепши цвет.

Станко Радовић и Ранко Митровић бацили су око на један цвет, прелепу Ружу Станојловић. А она је стала са Ранком и нешто чаврљјају. Кад их виде Станку се смркну небо и притрча им... Без пардона  отпоче туча. Два овна на брвну. Око њих младићи и девојке, гледају и навијају. Судар...

Станку се помрачи свест. Пропаде у бездан. Неко је позвао хитну помоћ. Запишташе  сирене...

Станко се разбуди у болници. Промешкољи се и престаде да мисли. Лебди између сна и јаве, а ништа не зна. Ни где је, ни зашто је ту.

Сан му поново приђе. Капци отежали падају на ниже, свест се губи и он полако тоне, пропада у бездан. А тамо сан, сурови сан. И бол... И Ружа, лепа , чедна, седи му у крилу одевена у природу. Нага. Милује му косу. Смеши се. Ено, лептир јој у коси. А коса дуга, црна, сјајна, сија свеже опрана  шампоном од брезе. Зуби бели, заблистају кад се насмеши. Сад га гледа. Обара очи. Зар да је гледа младу и нагу не стидећи се!

Нага. То је нешто прекрасно, небеско. Нага пред њим, шума у пролеће. Срећан је, пресрећан. Збиља, има ли нечег узвишенијег од тог гледања у зору, у кап росе, где сунце сија укроћено атомима лепоте.

Не, није он достојан те среће. Није та лепота за њега. Није. Да и није. У стварности он је само посматрач са стране, лист на ветру. Судбина го носи.

А у сну се може радовати и маштати. Није забрањено. Сан је игра његове маште. У сну живи, збиља га убија.

О, како је све на овом нашем свету, састављено од супротности, свуда плус и минус, нула не постоји. Јава беда, сан срећа. Беда грозна, тежа се не може ни замислити, срећа рајска, боља не постоји.

Принцеза му седи на крилу и ево, решила је да уђе у срце му, у душу. Куца на врата у предворју његове маште. Одзвања бубањ на вратима болничке собе. Сад је нула, а нула кратко траје. Још трен и долази буђење.

Принцеза га милује, а он се смеши. Душа му се отвара са вратима болничке собе. Милује је у машти смело, сметен у стварности, као пред опело.

У стварности она га гледа.

Дивно. "Дођи" - шапуће. У машти га љуби, у стварности се приближава постељи. "Пољуби ме" шапуће... Извајана лутка сна га понесе у небо, лепотица на јави, помилова му мокро од зноја чело.

Ти прсти су тако хладни. То није сан!

Скочи, у ствари одлете из царства маштања у лепоту живота који се живи. Она крај њега? Ружа га помиловала? Оном здравом руком протрља очи... Још увек стоји нема и бледа. Стоји кип, а усне дрхте.

Уштину се за уво. Стоји и даље. "Стварно је дошла до мене. Дошла ми у посету", помисли. "Моја је, моја девојка, Браво ја! Брана је наговорио? Али то није могуће, Брана је малочас отишао, сама је схватила". Мисли, ко осице ломе му мозак. "Себе спасава, мене уздиже. Она ме воли, срећа ми стиже", закључује.

На свету се једна игра увек игра. Она га гледа неким чудним, косим погледом, као да јој је оца убио и дрхти. Дрхти  она, његова Ружа, само дрхти...

Не то не може допустити.  Она у његовом присуству мора бити весела, насмејана. Мора! Чему он живи, ако код ње, дубоко у души постоји трачак скривене сумње и туге.

"Ружо", поче он, некако спетљан, замуцкујући. "Ружо, зашто си тако покуњена? Насмеши се."

Она стоји и гледа га пренеражено, као да не верује сопственим ушима. И дрхти, дрхти, дрхти...

"Ружо, та шта си се укипила, размрадај се мало. И реци нешто. Хоћу да чујем твој глас и видим ти белину зуби. Хајде, Ружо реци нешто!"

Она стоји запањена и дрхти, дрхти...

"Ружо, за име Бога, престани да се тресеш. Свиснућу од бола."

Она се трже, као да је у међувремену дошла себи од неког шока и поче презриво, већ у њеном познатом стилу да се шета по соби, правећи се да размишља.

Он занеме. "Сад ће нешто да каже, знам је. Мора да ми саопшти нешто важно. Да ме воли сад ће да призна. Познајем ја њу, мало се двоуми. Није јој згодно да се гласно изјасни, тврдоглавој и гордој као што је. Тешко јој пада да призна да сам јој драг." Окреће мисли као на филмској траци док не налете на следећу: "Хајде да је охрабрим"!

"Ружо, ти знаш да те ја волим!"

У том тренутку била је у супротном од њега крају собе и окренута леђима. ЗаСчувши те речи, окрену се нагло и пође ка постељи, пође ка њему. "Сад ће да ми призна", помисли.

На пола корака од кревета, заста и цинички се смешећи, поче да облизује суве усне језиком, малим сочним, који се црвенео као јабуке кад презру.

"Нешто није у реду" - пролете му главом.

"Пази, пази", сад већ она стара, горда Ружа, која је превише сигурна у своје чари... "Пази ти њега, шта све зна? Узубијао ми младића и сад уместо оправдања изјављује ми љубав. Ох, како те није стид! А мислила сам да си добар и поштен дечко."

Не слуша је више, а она брбља, брбља… Час се смеје, час плаче и пада у занос и виче, као да би да га поједе. А он, блед као дотрајала крпа, не види је, не чује… Не види ништа… Ни Ружу, ни собу, ни медицинску сестру која је ушла…  Не осећа ни тело, али осећа бол…

И полако, полако схвата! Боли, па прође.

© Љубодраг Обрадовић