СУТРА ЈЕ НОВИ ДАН

Сунце на истоку излази…
Ја у свет полазим!

И идем,
а пут не знам куд ме води.
Пролазим преко брда и долова,
трња и јаруга,
осмеха и фолова…

Идем, а чека ме туга!
Идем да радим…
Радим да једем, пијем, дишем…
Сокове живота
на сламку да кушам,
да живим!

О мајко, зашто ме роди,
кад живим да бих корачао,
тражећи живота смисао,
а нико га пре мене није нашао?

Живот буја!
Живот, али ЖИВОТ?
Девојке, младе и лепе,
погледе и пољупце нуде…
Љубавна искушења се буде…
Сплавови и музика,
језера и планине,
мора и дубине…

Шта то мења?
Понела нас струја незнања,
очајања и изневерених надања,
па живота и НЕМА!
Полако се гаси и воља за њим…

Живот:
Пролазите дани што брже,
док не дође мој дан,
који целог живота чекам…
Да се живот преокрене
и постане мој.
Онај жељени!
Да постанем река,
која носи све пред собом.
Да доће дан:
Лези хлебу да те једем…

Живот:
Преживљавање без свог мишљења,
без сопствене воље…
Увек постоји неки шаблон,
којим мањина спутава ум већине,
у којем истина не вуче конце…
Увек постоји модел,
којим моћни трасирају свој друм,
којим ми не знамо да корачамо…
Само се као рибе на сухом праћакамо
и гушећи се, чекамо свој дан…

То живот?

Овако се више не може,
мора се напред…
Напред!
Помози Боже!
Зашто стојим?
Свој чекам ред?
Чекам предводника?

Шта да почнем,
чиме да се бавим?
Проблем!
Питање опет.
Најлакше је
да питања прескочим.

Свет храну чека,
а светина, смисао неки свој зна,
боље од свих…

У казану се крчкамо,
вода већ кључа…
И свећа се гаси…
Ми смо ипак спремни да полетимо!
А да ли има икога да нас спаси?

Живети…
Али лепо је живети!
Живећемо ми,
па шта Бог да.

Сунце на западу залази…
Кошмар долази…

Сутра је нови дан!

© Љубодраг Обрадовић