Аутор Ljubodrag Obradović

 


КАКО СВЕ ЛЕТИ ! (Ускоро у часопису *ПУТЕВИ КУЛТУРЕ*)

Поштовани пријатељи, како све лети – дани, године, живот! Као да је јуче био 18 фебруар деведестдруге, када смо као установа проходали, а ево већ двадесет година заједно са Вама корачамо ПУТЕВИМА КУЛТУРЕ, свесни да нашом делатношћу у Културном центру Крушевац нећемо променити свет, али свесни и чињенице да сваког дана, нашим програмима, активностима и остварењима, чинимо доста да свакодневни живот буде обојен културом, а самим тим лепши и срећнији.

Драго ми је што сам у прилици да Вас у овом уводнику подсетим на неке програме из нашег свакодневног рада, са жељом да Вам тако дочарам  визују која нас у раду води. Ми смо ето, ове године, тачније 28, 29, 30 и 31 марта, поводом 20 година Културног центра Крушевац успели да реализујемо 4 концерта које су приредили: Градски оркестар АВАНГАРДА, ХОР СРПКИЊЕ, ДЕЧЈИ ХОР НЕВЕН и ТАМБУРАШКИ ОРКЕСТАР ...

Више од сто учесника на тим концертима свакако су прави доказ (а доказивање је процес и потреба који трају) да су сви који имају идеје и желе да провере свој таленат стварајући уметничке вредности, добродошли у Културни центар Крушевац - јер ми имамо кадровске, техничке и просторне услове за реализацију скоро свих врста програма, а и вољу да их реализујемо.

Наравно, ЗЛАТНА КАЦИГА, међународни фестивал хумора и сатире је најзначајнији програм Културног центра Крушевац чији се сјај издалека види, али се ми поносимо и бројком од преко 1.000 других програма које Културни центар Крушевац годишње реализује, ако у програме рачунамо и биоскопске пројекције филмова...

Поносимо се и сарадњом, пре свега са оснивачем и са другим установама у култури и образовању, КУД-овима, бројним удружењима грађана, покретима, невладим организацијама, ученичким и студенским парламентима, војском Србије, певачким и рок групама, хоровима, уметницима и грађанима, јер сарадња је наш мото!

Дакле, Културни центар Крушевац је ту, спреман да све учини да час када ће *поезију сви писати*, када ће сви сликати... када ће сви компоновати, певати, играти, глумети... закуца одмах за све, пре свега за младе и бројне организације младих... И да из тог *покрета за културу* у нашим школама и секцијама  и на нашим *даскама које живт значе* проистекну врхунски ствараоци и дела...

И да многи од њих добију заслужене награде и признања широм Србије. Награде и признања су увек само мали знак пажње и подстрек ствараоцима да истрају у својој мисији оплемењивања света културом. Такве су и награде *18 ФЕБРУАР* и *СЛОВО ЉУБВЕ* којима Културни центар Крушевац покушава да се симбилично захвали онима без којих би свет културе био и сиромашнији и суморнији.

Награду *18 ФЕБРУАР* ове године су равноправно добиле Јелена Ивановић - уметница која својим дизајном лепоту стваралаштва истиче у први план и чини је пожељном и Љиљана Панић - уредница КЦК која својим преданим радом и осећајем за битно чини све да се *сјај* културе баш види...

Награду *СЛОВО ЉУБВЕ* добио је Живорад Милановић Маки, акадамски сликар који својим сликама и целокупним аганжманом показује да бољи свет постоји, само се треба потрудити и дати све од себе да и засија...

Зато, будите са нама! Пратите наше програме и пошаљите свој рад за часопис *ПУТЕВИ КУЛТУРЕ* (који од ове године подржава и Министраство културе Републике Србије). Јер, живот и култура корачају руку под руку!!!

Љубодраг Обрадовић

 


КАКО ПЕСМОМ ДА МЕЊАМ СВЕТ


Како песмом да мењам свет ?
Како римом да натерам цвет,
да мирише и остане леп ?
Како стих да запали тај преокрет ?

Како жеље да се веселе,
да јава не буде страва
и лепоте буду доброте,
а у прошлост оду страхоте?

Како љубав да отпочне лет,
како срећа да долети опет?
Како добро да победи зло
и како да дочекам то?

Хајде сад, да офарбамо јаву
и на вољу пустимо жеље,
да лепоту осете праву,
да од данас почне весеље.

Хајде, нек нас занос понесе,
да мењајући себе, мењамо све.
Немире нек прошлост однесе,
а ми свој да испевамо свет.

 

У филозофији поезије, кључно питање је одувек било: да ли се поезијом заиста може променити свет. Наравно на то питање одувек су скоро сви покушавали да одговоре, било потврдно, било одречно, или флоскулама које су негде озмеђу, али прецизног и сигурног одговора нема ни дан данас. И добро је што је тако. Добро је и за живот и за поезију и све оне који јој се понекад препусте...

На сајту www.poezijascg.com још од августа 2005 године песници Србије и расејања и свих ex-yu република покушавају да поезијoм избришу крхке границе које понекад постоје међу људима различитих вера, идеологија и политичких опција. Песници ту, ето већ 8 година безрезевно сеју свој песнички занос, очекујући да никне нови бољи свет, очекујући да процвета и занос моћних, уз који ће бити и могуће да се свет уистину промени и постане стварно слободан и праведан.

А на сајту www.poezijascg.com и на сличним сајтовима баш је доста оних којима тај песнички занос не недостаје. Неки од њих објавили су доста књига, неки нису ниједну и никад је неће ни објавити... А данас то објављивање штампаних књига готово да и није неопходност, јер данас су друга времена, интернет је осмо светско чудо које на неки начин укида новац и његову моћ да само изабранима отшкрине привилегију да своје стваралаштво ставе читаоцима на увид, а историји на пресуду...

Слобода стваралаштва је данас доступнија него икад. Можда нема хлеба за све, али свако може живети са поезијом и за њу, бар док је жив, а избрани песници и после... Исто важи и за све остале ствараоце у култури... Прочитајте зато неколико песама са сајта www.poezijascg.com које су од посетиоца и чланова сајта проглашене за најбоље у 2011-тој години и осетићете занос за променама који из њих исијава...

 

Љубодраг Обрадовић

 

Опширније: КАКО СВЕ ЛЕТИ... - "ПУТЕВИ КУЛТУРЕ"
Аутор Ljubodrag Obradović
Категорија:


СВЕТ

Како је леп овај свет,
доле парк, солитер горе...
Овде травка, тамо цвет...
Авион пара небо, а брод море.

Једног дана, тачно у пет,
запитао се ја сам,
ко је саздао мој свет?
И од тад маштом скитам.

Тајна постанка и сад,
куршлус ми у мозгу прави...
Како је тај зидар,
успео свет да направи?

А одговор је ту,
у ваздуху виси...
Љубављу у срцу,
свој свет зидамо ми сви!

Опширније: СВЕТ
Аутор Ljubodrag Obradović

"Ништа више неће бити као што је било пре ... објављивања ове књиге ... Увек дође дан кад носталгија човека покрене на стваралаштво за одбрану свог сањаног света ... Саша Милетић je од данас на том путу ... Град Крушевац, који је изнедрио многе уметнике светског гласа, може се једнако поносити континуитетом врхунских остварења и у поезији, том најтананијем и најпрефињенијем стваралаштву душе"...

Пред препуном Белом салом КЦК, 18.04.2012. године одржана је промоција прве књиге Саше Милетића *ЗАМАХ ЛЕПТИРОВИХ КРИЛА*. Књигу је објавио Културни центар Крушевац, а увод из овог текста, у ову заиста успешну промоцију, изговорио је директор Културног центра Крушевац Љубодраг Обрадовић...

Слађана и Саша Милетић

ЖЕНА ИЗ ПОЉА

Крадем те од вилине ноћи
Где се месец у теснацу копрца
А ти плодна ко црница
Роди ми осмех и откуцаје срца

У пољу се будимо
Где се шева росом умива
Заплетени к’о немирна река
Кад се у другу реку улива

Сладиш ме као твоје слатко име
К’о најслађе воће пуно нектара
Пустила си богомољке и скакавце
Да се опију мирисом твојих недара

А ти немирна као ватра жива
Буктиш сва усплахирена
К’о булке на жару испуцале
Храниш ме гладним устима

Шћућурени у пласту сена
Нађосмо наше вечно станиште
Да не трагамо за кошеном травом
Да нам рајско поље буде уточиште

© Саша Милетић



Саша Милетић говори своју песму за добродошлицу


Љубодраг Обрадовић говори на самом почетку промоције

НЕМА ВИШЕ... А БИЋЕ СВЕ ВИШЕ И ВИШЕ...
 
..."Ја сам одувек мислио даје прави песник свако ко напише бар једну песму која читаоца може испунити топлином и однети га у неки сањани свет. И да на ту чињеницу не утиче ни да ли jе песма одштампана или извучена из неке скривене фијоке старог креденца, кад се писац осмели да јој допусти да покуша да покрене трептаје других душа које за тим трептајима жуде. И Саша Милетићје своје песме дуго крио за себе и најближу, али кад је песма права она се не да сакрити, она свом писцу не да мира, све док га не подстакне, да макар замахом лептирових крила, полети право у светлост, храбро упркос чињеници да та светлост понекад може да та крила и опржи.

Ја лично, поносан сам што је Установа Културни центар Крушевац понекад за многе који траже свој пут, управо тај светионик у ноћи који малчице помаже да се прогледа, а да се крила баш на првом лету не опрже. Ја лично поносам сам што је и Саша Милетић у нама препознао тај светионик и дозволио да његова поезија отпочне свој узлет управо одавде из установе која додељује награду Слове Љубве као подстрек ствараоцима који се не штеде у племенитој мисији ширења путева културе у тамне вилајете којих ће увек бити...

И сигуран сам да ће Саша Милетић једног дана, својом поезијом, која ће Вас још вечерас освојити, бити у прилици да се подичи и наградом Слово Љубве, а и многим другима наградама, пре свега Вашим аплаузима и трептајима душа оних које његова поезија понесе у свој чаробни свет. Саши желим још много оваквих књига а Вама да вечерас уживате"...

Опширније: ЗАМАХ ЛЕПТИРОВИХ КРИЛА - Саша Милетић 2012.
Аутор Ljubodrag Obradović

ПЕСМЕ - Зора Митровић - Галерија Милића од Мачве, Крушевац, 04.05.2012.
Има ли наде да човек буде жив док живи???

Овај чаробни стих , питање свих питања, је стих Зоре Митровић из њене прве књиге поезије са једноставним називом *Песме* у издању Апострофа из Беграда сврстаном од стране издавача у библиотеку са тако симболичним називом *ШУМ ВРЕМЕНА*.

Књига је уствари и поред своје једноставности у наслову, дизајну и композицији тако оргинална, да ја, признајем оригиналнију нисам видео и читао. Ова књига је у ставри једна песма од 48 делова, јер и живот је један једини и Зора је то тако јасно схватила и јасно поручила свима који дођу до ове књиге... И питање је, је ли тај живот стварни и да ли га управо живимо, или је то све виртуелни свет неког свемогућег ока које нас гледа са корица књиге и плете нас у мрежу Зориним стиховима. Та мрежа можда је паучина, коју ћемо лако покидати ако схватимо суштину, а можда и није, можда нас је рибар у њој већ уловио и сад нас спрема за роштиљ...


Зора Митровић

ИМА ЛИ НАДЕ ДА ЧОВЕК БУДЕ ЖИВ ДОК ЖИВИ?

Ко упали светлост?
Моје очи, навикнуте на таму,
затворише се попут латица руже.
Моја бол, сакривена у наборима свиле,
 остаде нага.
И сви је кидаше својим погледима
пуним непознанице.
Онако покидана, она се утростручи,
али и доби неку чудну снагу у исти мах.
 Опет неко угаси светлост.
 И све крену изнова.
Бол, кидање, слабост, па снага.
Па суноврат, па лет.
Док, једног трена, полумртав човек
не почне да хода улицама страве.
А оне пуне њему сличних.
 Има ли наде да човек буде жив док живи?

© Зора Митровић
 

Љубодраг Обрадовић
Збиља, Има ли наде да човек буде жив док живи???

Недавно, на промоцији прве књиге Саше Милетића *ЗАМАХ ЛЕПТИРОВИХ КРИЛА* коју је објавио Културни центар Крушевац, изрекао сам мисао *да је прави песник свако ко напише бар једну песму која читаоца може испунити топлином и однети га у неки сањани свет. И да на ту чињеницу не утиче ни да ли jе песма одштампана или извучена из неке скривене фијоке старог креденца, кад се писац осмели да јој допусти да покуша да покрене трептаје других душа које за тим трептајима жуде...*

Данас морам кориговати то што сам тада изустио и рећи *прави песник је свако ко напише бар један стих који читаоца дирне право у срце и ту остави неизбрисив траг* .

Има ли наде да човек буде жив док живи???

Овај чаробни стих , питање свих питања, је стих Зоре Митровић из њене прве књиге поезије са једноставним називом *Песме* у издању Апострофа из Беграда сврстаном од стране издавача у библиотеку са тако симболичним називом *ШУМ ВРЕМЕНА*.

После Србе Игњатовића који је написао рецензију за ову књигу,  заиста је храброст било шта изговорити о књизи и ауторки, али ето ја сам храбар и казаћу Вам моје мишљење, јер сам сигуран да су ово такви стихови и да нас замисле над смислом живота, и да нас узнесу у рајске висине својим једноставним одговорима. У то ћете се и сами вечерас уверити слушајући стихове који ће Вас баш замислити, а истовремено испунити неком топлином коју у себи носе.

Књига је уствари и поред своје једноставности у наслову, дизајну и композицији тако оргинална, да ја, признајем оригиналнију нисам видео и читао. Ова књига је у ставри једна песма од 48 делова, јер и живот је један једини и Зора је то тако јасно схватила и јасно поручила свима који дођу до ове књиге... И питање је, је ли тај живот стварни и да ли га управо живимо, или је то све виртуелни свет неког свемогућег ока које нас гледа са корица књиге и плете нас у мрежу Зориним стиховима. Та мрежа можда је паучина, коју ћемо лако покидати ако схватимо суштину, а можда и није, можда нас је рибар у њој већ уловио и сад нас спрема за роштиљ...
А *Само једна  кап била би довољна усамљеном цвету.
Једна једина.*
Опширније: Има ли наде да човек буде жив док живи 4. 5.2012. KCK
Аутор Ljubodrag Obradović

 

Представљање књига Спасоја Ж. Миловановића *Земља чуда или немој по четврти пут Петре* и *То сам хтео да кажем* - Галерија Милића од Мачве 05.05.2011.

Ко је у ствари Спасоје Ж.?

Једном ће озбиљни књижевни критичари (модерни израз за њих је аналитичари културних дешавања) покушати да истраже одговор на ово питање и исецираће цео познати и непознати живот Спасоја Ж. Миловановића у најситније детаље. Ништа ту неће остати скривено! Па хајде да им и ја бар малчице задам правце за то истраживање. Јер кад неког познајеш и дружиш се са њим 20 година, пола његовог живота, склон си да олако помислиш како о њему све знаш. А да ли је баш тако? Али понешто се и зна и то обично мало више од оног што стоји у јавној биографији...

Спасоје је рођен у Крушевцу 1 фебруара 1971. године, а пореклом је везан за Церову... Супруга му је из Треботина... Живе у Крушевцу и имају два сина... Спасоје је свестрана личност и у животу га прате разне преокупације, интересовања и занимања...


Спасоје Ж. Миловановић - промоција две књиге

ГОЛО ЗРНО

Реци ми барем
како се зовеш?
Само то.
Не мораш ништа више.

 Зар ме се бојиш?
Мене се никад нико није бојао.

Увек сам ја био тај
који се осврће
кад чује кораке иза себе...
Очи су ти црвене од плача.
Не буди несрећна.
Све ћу ти дати. Реци...

Твоје је само да заповедиш,
да извољеваш.

Ја сам навикао да слушам...
Хоћеш свилу? Злато? Коње?
Коње, да јуриш за ветром!
Сунце! Хоћеш сунце да ти дам?
Само за тебе да сија.
Да ти растера мрак...

Молим те, реци било шта...
Како да знам да си стварна?
Толико си лепа!
Коса ти је радост...
Не бој се.
Само да те дотакнем...

Једанпут сам додирнуо царске хаљине.
Тако си мека...

Ево, и ја плачем...
Молим те, погледај ме...

Зар нећеш ни да ме погледаш?

Чекао сам испред врата да ме позовеш...
Чуо сам гласове...
Небитно...
Погледај шта сам ти донео...
Голо зрневље да засадиш...

Из сваког зрна
неки цвет да израсте:
Шебој као твоја коса,
Каранфил као твоја уста,
кад мирисом говориш.
Зумбул као твоје очи,
плаветнилом да нестане небо...
Башта из које ћеш изаћи…

И што сејеш - не сејеш
тело које ће бити, него голо зрно,
било пшенично или друго како,
а Бог му даје тело како хоће,
и сваком семену своје тело...

Па све из почетка...

© Спасоје Ж. Миловановић


Оливера Миловановић, супруга Спасоја Ж. Миловановића


Љубодраг Обрадовић говори о Спасоју Ж.
Опширније: КО ЈЕ У СТВАРИ СПАСОЈЕ Ж.? - ДВЕ КЊИГЕ 5. 5.2011. KCK