ПРИЧА О ПСУ И ЈОШ ПО НЕШТО

Дрво, топола. Читав дрворед. Наспрам неба, а  снегом је обучена свака грана, свака гранчица... Па чак и лист, који се одавно беше преселио на влажну и црну земљу, па сад шушка под снегом. Поред дрвореда пут, сеоски, насипан речним песмом из Треботинске реке, а каљав од нанесеног блата из околних њива. Та ту пролазе сељаци... Људи из града се возе у својим луксузним аутомобилима, па мораш да пазиш да те не испрскају. То је село, данас чудна смеша измешаних људи и околности.

Једног дана, (ко да беше баш јуче), збило се нешто необично за овдашње прилике - дошао поручник из Аустралије. Цело село се ускомешало: те донео пара, те није итд.,  итд. Дугокос даса, више девојка него младић, мало сујетан, па му пажња импонује. Сеоски ђилкоши намирисали лову и врте се око њега... Но све то је ствар недостојна пажње и мога интересовања и да није било пса, никад о томе не бих ни размишљао.

Један мали, жути пас, с пола репа, који кад прође сеоском улицом у­плашено, унезверен, погледа сваког случајног пролазника, па по6егне, довољан је да дубоко у теби затрепери нешто несагледиво и несхватљиво, што сваког човека покреће и води као вила водиља кроз живот.

И тако ти иде младић (то би требало да сам ја) влажном и каљавом улицом дубоко замишљен, не гледајући где гази, не примећујући ко пролази, кад одједном нога му помилова камен и он се нађе у блату. Паде, доле у понор, паде одозго, са неба свог маштања. Паде једноставно у мутну воду и глиб, паде у стварност.

О како је све на овом нашем свету прост случај. Да није, ко зна који сељак и ко зна када, како и зашто, изгу6ио овај повећи камен, младићсе се не 6и нашао у блату, јел' да? А да није пао, прошао би замишљен и овај догађај, што ће се управо догодити, остао би само изгу6љени трен у мозгу поручника из Аустралије.

Али судбина је чудна игра измешаних сила и све тече као што неухватљива природа жели, свака појава има свој ток и ма како да поток кривуда развлачећи се у страну, ипак се на крају (чега?) стиже циљу. Каквом и да ли уопште има циља коначног, стварног, јединог? Сумњам! Јер, рецимо, човек жели да има кола и сања годинама само о томе. То је, дакле циљ! Свакако! Човек купи кола. Циљ је остварен и шта сад? Да се седи и ужива без циља? Не, то човек и уопште, сва жива бића, све живе  и дишу, не могу, не смеју. Циљ је све, сав живот, напредак, опстанак. Без циља не 6и 6ило човека, ни живота. Сиромашнима циљ је богатство, богатима углед, ћелији циљ је дељење, потоку море! У сваком трену, сваком секунду, часу, дану, у свакој години, циљ постоји, али се мења страховито 6рзо, зависно од величине. Већи циљеви (веће масе, као у физици) споро се мењају и остварују, мали пролете.

Дакле, судбина је за свој тренутни циљ, одабрала младићев пад из маштања у стварност, из илузија у блато реалног света.

Бесан на себе и своју слабу пажњу, тај дечко од 18 година устаде бесно и пажљиво продрма своје панталоне, не би ли их ослободио непотребног му блата. Затим опра руке у повећој бари, крај себе у јарку, а онда, поглед му скрену на оближње куће.  Два , три пролазника прођоше крај њега и подругљиво се смешећи, доста тихо,  а ипак довољно гласно, да би и он чуо, промрмљаше:

"Пази га , наш филозоф пронашао спас у бари! Ха, ха, ха"! Младић бесно погледа за њима и нервозно кршећи руке, окрену се и пође и сам својој кући, да се пресвуче.

 

А ЛА ЈЕСЕЊИН

Ту, до мене, седи.
Главу горе, уживај.
Ништа тебе не сме да наједи.
Ти свирачу само свирај.

Свирај песме од давнина,
а ти душо не тугуј.
Била си знам са многима,
ноћас се моме пијанству радуј.

Загрли ме, љуби ме, то је занос.
Нема бола кад се љубав жели.
Нема ничег. Хајде, вуци ме за нос.
Ја и томе знам да се веселим.