*МИРИС БОЖУРА Пусто је Косово поље, врапци кљуцају време. Ветар донео неспокоје, и на плећа тешко бреме. Божури више не цветају, сета душом пири. Отишли су, да не сметају, да разум срце смири. Отишли су, прогнаници многи, од злих комшија да се склоне. Шамаром бабороги, неправду данас гоне. Слобода се данас чини далека, док им ломе кoлeвку и наду. Будућност само храбре чека, њу ни зли ветрови не краду. Не миришу више божури, тама пада на снове, Пред злом се не жмури, Косово у мирисе зове. © Љубодраг Обрадовић

КОСОВО И МЕТОХИЈА Низ Косово поље звоне звона! Уз Метохију, ко уз кичму, клизи језа. Односе нам из срца спокој векова, на прошлост пада челична реза. На свест и савест пуштају дим, тешку маглу да радост позобе. И као да они немају ништа са тим, историју нам из видокруга одводе. И звоне звона! Успаване да разбуде! Сви који пуштају нас низ воду, своју клицу пропасти тиме буде и свемир сенком зла боду! И звоне звона! Буди се Европо! Све свето у даљини данас вене! Звоне звона! Неправда ко небо, преплавила живот и успомене! Низ Косово Поље бију дамари… Уз Метохију, ко душом, клизи носталгија. Кад се истрајно сања, сан се оствари! Косово ће божурима опет да метохија!. © Љубодраг Обрадовић

Прва промоција књиге МИРИС БОЖУРА била је у Белој сали КЦК у Крушевцу,  04.03.2011. године, пред бројном публиком. Прочитајте и погледајте како је то било!

 

Поштовани посетиоци, драги песници,

Одржана је виртуелна видео промоција моје прве књиге поезије ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ. Премијера је одржана 22.08.2020. године у 19:00 сати на овом сајту и на YouTube-u истовремено. Промоција траје око сат времена, а моју поезију, осим мене, говоре и моје колеге и пријатељи, коју су те песме изговарали у протеклом периоду на различитим манифестацијама. Осим поезије било је још и музике. Рецензија и других прича о поезији и аутору овога пута није било у видео матерјалу, али биће их у пропратном тексту у наставку овог чланка. Све детаље можете погледати на: www.poezija.rs

Погледајте виртуелну промоцију књиге "ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ"

Негде око поноћи Ранко га је разбудио. Учинио је то управо у тренутку кад је аждаја - рат, хтела живог да га прогута. Дрмусао га је константно и јако. Цело тело се тресе, згрчено. Лице - маска ужаса, очи - разбијени белуци. Одједном Маринко скочи, збуњено погледа око себе, угледа на прозору месец, осети руку на рамену и помисливши "аждаја", шчепа Ранка за  врат. Кркљање човека, тешко као пред смрт, стиже му некако до свести и он уплашивши се своје наглости и несмотрености, олабави стисак. После је дуго објашњавао Ранку  зашто је то учинио. Уствари, објашњавао је сам себи. Капетан је слушао неповерљиво, али је на крају ипак морао да му поверује. Веровао или не, у оба случаја исто је прошао, глава му је остала на рамену...

Маринко изађе из тишине собичка и пође у дим учионице. Није остао дуго унутра. Злокобна тишина и смрад дима и пијаних спавача на поду, натераше га да излети напоље на мраз, у слободу. Јутро је дочекао будан, сав смрзнут у шупи, на метровима дрва за лежај. Да би се загрејао, узе секиру и нацепа нарамак дрва. Пажљиво све скупи и пође у учионицу, својим будућим пријатељима да загреје буђење.

Звук мотора, високо у облацима, привуче му пажњу. Истрча напоље! Немачке штуке, у формацији по четири у облику крста, излећу из облака и обрушавају се на Крушевац, бомбардујући га.
"Страда вероватно Равњак, начелство и Обилићево. Вероватрно. А где је наша војска, где је противавионска одбрана. Зашто не падне неки авион? Зашто, зашто?" Пролази Маринку кроз главу, али одговоре нема...

МИНХЕН

Улица дуга, широка, права и пуна људи и буке. Аутомобили јуре, трамваји пиште, а мушкарци, жене и деца, девојке и младићи, старци и бабе, бели, црни, жути, пролазе, играју се и брбљају. Брбљају! То је једна од улица Минхена, у који сам дошла из поткопаоничког села Жилинци, да нађем срећу, да зарадим лову и постанем појам, нешто велико и несагледиво у очима мојих сељана.

"Она је била у Немачкој", причаће се у селу. Намлатила је грдну лову. Она је богата, наклапале би проводаџије. А и лепа је. Дулек. Од ње не би било никакве штете, напротив. А прошлост? Сетили би се неки. Прошлост! Прошлост? Ма ко те пита за прошлост. Младост - лудост, тако је то. Она је сад зрела и паметна. Погледај је, звецка од једрине и дуката. Да Рођо, дуката!

Зовем се Миленија Јанковић. Двадесет ми је година. Нисам ни лепа ни ружна. Млада сам, а то је довољно за кицоше и сеоске ђилкоше. И лакомислена сам, баш лакомислена. Лако подпадам под утицај других. Њихове жеље, лепо срочене у слатке лажи, лако ме занесу и ја пристанем на нешто од чега младе, паметне девојке, беже, па се после кајем. Можда је за то криво моје несрећно детињство, можда и родитељи, а можда и нешто треће, не знам.

Почело је то кад сам узела петнаесту. Ишла сам у осми разред, у школу која је била добрих десетак километра од мог села. Пешачила сам до школе сваког дана, заједно са друговима и другарицама. Једног мајског дана случајно сам остала са Жиком насамо и десило се... Испод једне старе букве, на маховини зеленој ко гуја, постала сам жена. Жика је испричао свом пријатељу Милутину и идуће недеље сам, тобож случајно, остала насамо и са њим. После се то расчуло. Долазили су сви. И старији. И млађи. Балавци и ожењени, момци и деца. А сви су били као деца. Скоро су плакали, удварајући се. Велика деца! Нисам их могла одбити. Ја волим децу.