Невена  Угреновић и Спасоје Ж. Миловановић

ЧОВЕК ОД СНА

Остаћемо скривени
у безвременим сенкама љубави
што лелујају само поред нас
и нестаће твој дах са мојих усана
схватићу ти си попут сна...

Једна олујна ноћ за памћење
мир за надање
човек од весеља и од сећања
једино биће које сам требала
искра у мојим очима
мисли као вирови
лепршање душе док још увек зри...

Ти си био све што знам
и што сам хтела знати
душу дати од среће заплакати
 Соко у песмама
поезија у грудима
дан који никад не пролази
сунце што вечито излази...

Ти си човек саткан од мојих снова
и знам те само док сањам
надањем се покријем
и потајно за тобом трагам.


© Невена Угреновић


Љиљана Црнић и Мића Живановић


Мајо Даниловић и Јелена Ђорђевић


Љубодраг Обрадовић

У четвртак, 20 октобра 2011. године у Белој сали КЦК одржан је концерт камерног хора Станислав Бинички из Крушевца и представљена је књига Градимира Карајовића "РЕЧИ, ГОВОРИ И РАЗМИШЉАЊА". Нит која повезује ова два посебна у исти догађај свакако је Градимир Карајовић, аутор књиге и солиста хора *Бинички*. Да вече буде пријатан излет у остварења човека који жели да правда буде покретач света, а он универзални стваралац, час певач, час писац, а онда и песник, допринели су и: Јелена Трифуновић, Јелена Ђорђевић и Љубодраг Обрадовић.

 

Хор Бинички

БРЕЗА

Бреза на ветру лелуја.
Пупољци жуде да се отворе.
Србију сад шиба олуја,
Србију хоће да покоре.

Пада мрак на сањано,
чемер душе обузима...
Србију, ко брезу, не дамо,
сила света нас не занима.

А свака бомба која падне,
на крвљу натопљено тло,
само је знак да ће да пропадне,
кад те тад, светски поредак нов.

© Љубодраг Обрадовић
09.04.1999. године

Љубиша Бата Ђидић

Нико у духовној Србији ни после десет година не може прихватити бомбе као средство људске комуникације. Поготово ако су падале на кровове наших домова у којима смо живели, на мостове којима смо као људи Андрићеве нације прелазили обале, на кровове болница у којима смо се лечили, на кровове зграда у којима смо радили.

Нико то не може прихватити ни у духовној Европи. Ни целом свету. То показује глобална истина без које не може живети истински људски род. Без обзира на природну тежњу победника да после мира савлада дух пораженог. Али то је у искуству историје немогуће.

Шта се променило после 10 година?

Филозофија силе- иста је. Сила Бога не моли.

Филозофија беде иста је - с њом се мора победити.

Да ли смо, без обзира на друга, анализирали себе и своје грехове у ”трећем светском рату против Србије”. Јесмо!

Везаних руку смо одлазили у Хаг, “само нама уже се претрже”. По правди и неправди. По Богу и људима. Да ли треба рећи да ни једно зло не бисмо били кадри да нисмо другим злом изазвани. Нажалост, то може рећи и она “друга страна”, јер нигде никад није било невиних ратова.

“Велики брат” који се покрива хуманизмом одмах га је економски наплатио, јер какав је то хуманизам ако није исплатив- тај милосрдни анђео не долази из оних простора одакле је Бели анђео.

Шта се догодило са душама оних који су у Крушевцу 1999. примали бомбе тог милосрдног анђела (зар стварно све није могло друкчије) на расинском мосту - оном старом, гвозденом и оном новом модерном, јасичком на западној, ђуниском на јужној, варваринском на Великој Морави или на трстеничком. На своје фабрике “14 октобар”, ”Трајал”, Топлану. На кућу Радована Радовановића, на зелене падине Расадника (зар стварно није могло другачије). У граду Медаље мира и Весника мира ОУН.

Где је данас духовно стање града у односу на 1999. Учесници овог поетског зборника старији су за десет година- нико није променио ниједан свој редак, нити је себе оповргао. Учесници млађи за десет година исто реагују на “унутрашње и спољашње” стање ствари. А променили смо се по годинама, по новој демократији, по томе како после десет година гледамо на свет - подељен на више светова и како он гледа на нас - подељен на више погледа.

Прошлост дуго траје, рекао је наш земљак Душан Матић. А историја је неумољива. Немилосрдна историја духа је неподмитљива. Она стиже кад тад.

Без обзира што је филозофија силе и даље иста.

Филозофија беде и даље иста. Али филозофија наде са неутаживом жеђи за победом људског, јесте онај тренутак којим се песнички Крушевац за завичајним пријатељима обратио десет година после. Макар да је говорио исто.

У публици је био и Владимир Тасић, председник општинског одбора СПС-а Крушевац
и Синиша Максимовић заменик председника скупштине града Крушевца

Грађани Крушевца памте блиски сусрет са.,, Милосрдним Анђелом.

Ниски кровови нашег града његов бришући лет, памте. И мостови, памте све. Бомбе су падале, иако смо се обраћали готово свим европским владама, Уједињеним Нацијама, да ступе у одбрану мира.

У име разума зауставите безумље рата! Зуставите у име културне историје човечанства. А бомбе су падале... Апеле смо слали у име миротворног Крушевца, домаћина јубиларне Генералне скупштине међународне асоцијације градова Весника мира.

Из града одликованог са два најзначајнија миротворна признања која додељују У.Н. градовима и народима, који имају своје истинске трагове за историју мира. Бомбе су ипак падале... Апеловали смо у име града, који близу четрдесет година ради на имплементацији принципа и циљева повеље УН и декларација Светске Организације и здружених европских држава. Иако смо бомбардовани, данас после десет година исто чинимо, као и 1990. године када смо заједно са Берлином и Антверпеном због оданости миру и сами постали град Весник Мира. У знак вере у идеале и у циљеве Повеље УН модерној градској четврти дали име Уједињене Нације.

Рушевине у нашем граду, из тог времена, као неми сведоци оставили су нам у аманет да се према свим људима и народима опходимо културно пријатељски и с највишим стандардом поштовања према другим људима, другим заједницама, религијама.Ми нигде по свету нисмо водили освајачке ратове , а у нашем граду је 1389. српски народ положио завет да је спреман да брани мир само на својој земљи. Али, Нато бомбардери су на својим крилима донели смрт за наше цивиле, фабрике, мостове, ТВ станице, житна поља...

Седамдесет осам дана рата је описано у књизи „Расински Округ у НАТО агресији, 24.март-9.јун 1999.“ Коју сам објавио заједно са Чедомиром Бурсаћем и Драгишом Милошевићем. У једну једину књигу је стала сва статистика, мапе, болне чињенице, објекти на удару агресора: Градска топлана, 14. октобар, јасички мост,бивољски мост, мост код Ђуниса, варварински, трстенички, приватне куће, Трајал корпорација... У истој ратној години Багдала објављује Пркосну књигу!

За прилог историји Крушевца у том периоду, довољан је простор ове две књиге.

За објашњавање „прелома наше душе“ потребан је простор много шири од света. Да упамти све.

Trećeg dana TIN FEST-a, 17. marta 2010. godine, u prepunoj Beloj sali KCK, publici se prestavila EKONOMSKO - TRGOVINSKA ŠKOLA predstavom Antona Pavloviča - Čehova *UJKA VANJA* u režiji Dajane Cvetković - Lazić. TIN FEST zajednički organizuju Gradski učenički parlament Kruševca i Kulturni centar Kruševac. Sve predstave prati i ocenjuje stručni žiri u sastavu: Mr. Spasoje Ž. Milovanović, teatrolog - predsednik, Jovanka Andrić - glumica i Nebojša Lapčević - književnik.

Scena iz predstave *UJKA VANJA*