ОНА ЈЕ ТУ

Она је ту,
одмах иза очаја,
у гомили,
иза леђа очајника,
да се сакрије,
али ја је видим,
ја је осећам.

Она је ту,
бледа ко зид,
ко цигла,
модра ко небо.
Сад се смеје,
док другарици прича,
неку глупу причу,
којом тера језу,
око срцa шћућорену.

Она је ту,
на дохват руке,
одмах иза илузија.
Не хаје за мене
и моју просуту страст.
Ту је,
у својим сновима,
не схватајући моје жеље,
патње, страдања, очај…

Она је ту,
бледа ко зид,
ко цигла,
модра ко небо.
Она стоји
и гледа и слуша,
она је ту,
а у облацима.

Не стиже се увек,
куд се пође,
говорио сам
и наговарао је,
да циљу потрчимо,
пре него пут
постане клизав.

Не дешава се никад,
оно о чему се машта.
Живот је скоцкан
од пропуштених прилика
и промашених идеала.
Око нас возови тутње,
овај трен је наша станица,
ако сад не ускочимо,
нових возова нема.
Говорио сам,
држећи је у загрљају
у мислима,
читаву вечност
далеко од ње у збиљи.

А она се смејала,
свему смејала
и мом причању дугом
и мом лицу,
мојим жељама,
мојим патњама,
свему се смејала
и у облацима летела.

А дани
и године
су прoлeтели…

Сад је ту,
одмах иза очаја очајних.
Године су појели скакавци,
жеље су остале жеље,
добре прилике
су пропуштене.
Сад је ту,
сунце и киша,
креч и креда
на лицу извезли боре.

Сад је ту,
бледа ко зид,
ко цигла,
модра ко небо.
Сад је ту,
стоји
и гледа
и слуша,
а одсутна је…

Сад је ту…
И зна…
Повратка нема !

© Љубодраг Обрадовић