ПАНОРАМА

Вoлeо је камен
гитару и песме,
волео људе и мраве
и све што се не сме,
а због издаје му суде
и не дају више никог,
да гледа, сања и воли.

Стоп !
На један живот тачка.
Испод грања празно,
само муљ и вода.
Вoлeо је тај да сања
и лето у јулу
и чар непогода
и жену само за њега.

Вoлeо је,
а сад је изван свега.
Живот ван рупе,
који је хтео,
рађа мангупе,
он за то није зрео.

Вoлeо је камен,
гитару и песме
и једну малу,
смеђу ко јава.
Сад више никог,
вoлeти несме,
јер свету тако годи.
Он живи и кад спава
и мада није лако,
нађе се нешто и за њега,
камен њему роди.

Све је то сан,
из потока у океан,
приче за малу децу.
Вoлeо је камен,
гитару и песме
и једну малу,
смеђу ко јава.
Али пуче брана,
потоп!
И њега сад
неко воли,
а та је плава.

© Љубодраг Обрадовић