ЈОВЧЕ

Може ли Јовче снове снити?
Може ли Јовче вино пити...
Може ли икад себе усрећити
и живот речју укротити?

Јовче се шета родном Жупом,
док благи ветрић чело му хлади.
Кад спокој влада душом,
тад и човек зна шта да ради.

Замирише кукурузна свила,
ветар је долином пронесе.
Младост проструји као сила,
и нико не може да је однесе.

Мирише Јовче мирисе живота,
који брежуљцима струје...
И зна вечна је то лепота,
коју зрикавац испевљује.
 
Јовче узбере свој грозд,
кола крцкају препуна...
Жупом запева дрозд,
док сија вечерња луна.

А кад вино из грожђа потече,
Јовче раздраган у комину ускочи.
Срећа и спокој ко дукати звече,
док се живот ко на сламку точи.

Може Јовче снове снити,
може и своје вино пити
и жаоком срж проблема погодити...
Али стварност неће променити!

© Љубодраг Обрадовић