КАПИЏИЈА - 4.

Капиџија, село на пет километара од Крушевца. База за војску без оружја, дочека Маринка и Бору и прими их у своје окриље. Највећа зграда, раније школа у селу, одређен аје да их склони од напада касне зиме и погледа увек радозналих сељака. Маринко и Бора уђоше у собичак, одвојен зидом и стакленим вратима од учионица и ходника и јавише се једином официру. Маринко лупи опанком о опанак, укипи се и султира: "Војник Маринко Савић, војна пошта 153, стигао по позиву"... "Боље да ниси ни дошао", промрмља официр. "Али кад си већ ту, опусти се слободно и прими одело. Учионица број 5". "А шта ћу са овим"? упита Маринко. "Па задржи и њега, јер ово, што ћеш га добити и онако не ваља. Лако ће ветар, потпомогнут мразом да дође у посету твојим костима. Ха, ха, ха! Није лоше речено. А"? "Баш симпатичан неки чичица", помисли Маринко. "Или луд, зар сад може да се смеје"? Маринко се окрену и оде по одело. У соби оста топлота и чичица. Али Ранко није луд. Он који је прошао све те битке у I рату. Он који зна шта је Албанија, зима, глад. Зато се и смеје. Зна да од рата нема ништа. Зна он много, па мрмља, себи у браду: "Немци су то, брале. И онда су били. Па шта? Друго је онада било. А сад? Расуло. Море какав рат? Изгинућемо сви".

 

Водник дочека Маринка и испоручи му закрпљено одело, успут вичући: "Пожури бре! Немам цео дан за тебе".

"Очигледно му чин ударио у главу, па сад хоће да покаже снагу, а до јуче је копао за кило брашна" - помисли Маринко, који такве не воли. И зато несвесно помисли на надувенка из војничких дана, који га је малтретирао и вређао на сваком кораку. И у глави поче да му се врти филм из војничких дана 1929. године.

Вече. Око 9 сати је. На стражи стоји, у ували између две букве, срасле једна уз другу. Мало  даље протиче поток и сећа га на родну Треботинску реку, у лето, мању од траке воде просуте из кофе. Често и пресуши. Тада рибе, повучене у малобројне вирове, постану лак плен деци, која је хватају рукама. Дурмитор. Смреке се усекле у оазе плодности стена. Повише њих јеле украшене боровим иглицама. Ветар леди, мраз напада, а ипак топло је у дому веверица, горе изнад главе му, у букви. Маринко се греје на жару, у сећању тек прошлог лета. Поглед му радосно лети у мрак, судара се са стаблима и долазе натраг, њему, да му каже: Спавај! Једноличност певања грана у грубом миловању и жубор планинског потока, учинише своје и Маринко задрема. Тад дође, баш у зао час, наредник и прекину лет у завичај, код жене и ћерке и поведе Маринка ветру на удар, ближе потоку. Три вечери су кости трпеле лед у самој сржи, три ноћи је мраз певао на његовим ушима и грчио му прсте око челика цеви пушке, а четврте је бес везао наредника за букву, зору да дочека будан.  Пета ноћ. Маринко се греје у затвору и чека суђење за велеиздају.

"Данас могу овог водника да натерам да изађе го напоље, да осети на својој кожи шта је мраз. Нико ме неће спречити. Али нека га, нек мисли мало да је Бог, то брише сећање на злостављања, којима је он подлегао. Ето, како је то у животу! Још јуче су њега зле газде гонили да за врћу брашна устане пре петлова и сав божји дан, на мразу цепа мраз у капима празнине сувог дрвета... А сад, знајући каква је мука кад ти неко лебди цео дан над главом и виче, уместао да буде пажљив и добар, он користи чин, да и сам осети сласт господара. Зар с таквима у рат? Рат! Лудо изношење глава пред секиру смрти. Немци су сила! Како да се бориш? Умрећу... Рат! Хитлер. Хитлер, мој убица. Војници су само део велике, послушне играчке у његовим рукама."

Све му то у једном трену пролете кроз главу... Затим, уморан од сопствених мисли, оде, не рекавши ни реч, а то водника разбесне и натера га да бес утопли алкохолом и сачува је за следећу жртву, која ће бити можда плашљивија.

***

Следи... НЕМИР - 5.