СЕЋАЊА - 6.

Јутро! Сунце тек изашло из зеленила давно олисталог дрвећа на Јастребцу. Пролеће је, мај месец. Славуји се вратили, па се радују сваком, старом, познатом грму. Земља влажна од пре неки дан палих киша, па облаци паре, полако ношени једва приметним поветарцем, лете небу, да сазидају велике облаке и врате се на земљу преточени у пљусак. Њиве одавно пооране, већ се зелене од постиглог за копаље кукуруза. Велика долина, што се шири неравномерно, с обе стране, после јаких киша надошле Треботинске реке, онако шарена од изукрштаних међа и парцела, таласаста, пошкропљена понеким стаблом, пресијава се на сунцу. Час поглед упије ливада, час њива пшенице, онда млад, свеж, кукуруз, па јабучњак и опет поново трава, пшеница, кукуруз, стабла јабука, најлепши ћилим са свим бојама , тако вешто изаткан. Долина расте, равна, расте на све стране, све до првих кућа на брежуљку и ту стане, укроћена! Брежуљак исечен  путићима, украшен кућама, весео, свестан победе, гледа доле, реку и ћилим и уздише, желећи да он заблиста  онако сјајан. Утеши се кад виде људе који весело, пробуђени петловима, хитају у колонама у долину на рад, да би се увече  опет вратили брежуљку, у своје домове. И ево првих радника, носе мотике, нове, подигнуте високо изнад глава, сунцу да их угреје и окали миловањем својих зрака. Њиве их дочекују радосне, меке, податне, жељне њиховог пријатељства, гладне њиховог рада. Рад почне, земља запева, жито брже нарасте и сви су весели. Највише газде, најмање надничари! Маринко, један од надничара, радио је цео дан на туђем имању, заједно са власником. Сунце на средини своје дневне путање, стало да гледа живот испод себе и точи топлоту у голо тело. Газда потражио хлад, а Маринко копа! Тужан је као и подуспарени кукуруз, али кад се мора, мора се. Ручак није добио. За вечеру, само чорба од брашна, без масноће.  Једе само хлеб. Газда, пакосно, а грабежљиво промрмља:
"Слабо си копао данас, имаћеш само пола наднице!"
Маринко испусти хлеб из руке и скочи бесан:
"Зар само 2 килограма брашна, а копао сам од 6 до 8" изусти, а гром његових песница муњевито се сручи на газду. Освести га сплачином за свој ручак.
"А сад, дај оно пиле из форуне и дај 50 килограма брашна. Одавно ти мени закидаш. Ако некоме писнеш, заклаћу те ко врапца. Је си ли разумео?"

Тако је Маринко наплатио свој труд, песницама! Живот тече даље, као река. за неког оаза среће, за другог пустиња беде.
 
Прошла је скоро цела година од тог мајског дана, прошла је полако у срећи, јер био је мир. Живео је са  децом, обрађивао оно мало земље што је имао и увече се одмарао.Свако вече, било да је долазио из њиве уморан, или с неког дружења код пријатеља, чекао га је топли дом, син ћерка, мајка и жена. Вечерао би увек скромну вечеру и срећан што живи одлазио на починак. Тамо му је Ана испијала крв, точила у жиле узвишену срећу и чинила све да се опусти, да заборави напоран рад, свакодневне бриге и што пре одлети у царство снова...

Јесен је донела богати род. То раздобље од октобра 1940. до краја фебруара 1941. године донело му је најлепше дане у животу. А све што је лепо, дуго не траје, слутио је и прибојавао се последица. Зима се необично продужила и већ по томе је закључио да је дошло вече његовог лешкарења и уживања, да је дан већ прошао, да долази мрак.

***

Следи... ОСТАТИ ЖИВ - 7.