КРУГОВИ...

Лете кругови око мене,
на вртешци врти се мој свет.
Зашто другима срце зебе
и боли их сваки мој успех?

Зашто живот свој ритам има,
а мој већ ко стари вергл шкрипи?
И како даље сам да пливам,
кад ми спокој у чемер кипи?

Сваког дана изазов већи,
летим ко пчела на нови цвет!
Ко ће мене сад да усрећи,
кад немир мој врти цео свет?

Језа ми се уз кичму пење.
Сам себи постајем досадан.
Још само један стих песме
и у кревет поћи ћу поспан.

Бар у сну себи да дочарам
све изазове и сву стрепњу.
И лепоту праву досањам
за нову љубав, вечну чежњу.

Бар у сну себи да откријем
свету тајну и схватим копчу,
да живот мој се не разбије
и да не намакну ми омчу.

У даљини тутњи олуја,
душа ми је струна на ветру.
Куд ме носи животна струја,
зна ли ико на овом свету?

Сви прошли сусрети са јавом
ископне на вашару људском.
Отишле су девојке у ноћ,
сада је прошлост моја светлост!

А сећање светлост избледи...
Кругови се крате и прете.
Сад се и моје срце леди,
сви који лете, једном слете!

© Љубодраг Обрадовић