СУСРЕТ

Сусрет на рубу пространства.
Дуње зреле, из очију беже…
Гасе се искре, тону чари…
Човек гледа небо,
гледа и смеши се.
Расту: тишина, сенке, демони,
вукодлаци, марсовци,
страх расте…

Сусрет на мосту,
два бездана што спаја.
Руке топле од додира беже,
гасе се од ватре, давно упаљене,
крв се леди, уместо да прокључа,
ћутање на уста куља…
Прашина се подигла у облак, гуши.

Некад прошлост срећна,
сад садашњост бедна,
а за будућност мост срушен…

Сусрет на рубу постојања,
задњи сусрет.

Дрхте, плачу, смеше се,
човек и жена!
Обоје преварени и понижени
и укаљани, на вратима очаја,
куцају и штуцају,
чекајући чудо, чекајући љубав,
коју су одавно попили и разбили и…
Сусрет на рубу лепог, а прошлог,
бедни сусрет!

Љубе камен, стопе лижу…
Магла…
Губе се, нестају…
Задња светлост у очима тоне…
Не виде лице, једно другом.
Не виде тела, не чују жеље,
не читају мисли…
Човек и жена бледи,
некад чедни цветови…
Сусрет на рубу сећања,
задњи сусрет…

Ломе руке…
Осмеси…
Речи топле из срца севају,
а ћутање на уста куља…
Човек и Жена,
Ја и Ти!

Нисам знао, ни веровао,
да и то мора да дође…
Нисам знао, док смо се састајали,
да су нам сусрети одбројани
и нисам знао љубећи те,
да су нам и пољупци одбројани.

Нисам то знао, а ево сад,
задњи је наш сусрет!
Окренула си леђа, корачаш…
Ја гледам, нестајеш…
Гледам и знам,
много тога знам…

© Љубодраг Обрадовић