ПРИЧА О ПСУ И ЈОШ ПО НЕШТО

Дрво, топола. Читав дрворед. Наспрам неба, а  снегом је обучена свака грана, свака гранчица... Па чак и лист, који се одавно беше преселио на влажну и црну земљу, па сад шушка под снегом. Поред дрвореда пут, сеоски, насипан речним песмом из Треботинске реке, а каљав од нанесеног блата из околних њива. Та ту пролазе сељаци... Људи из града се возе у својим луксузним аутомобилима, па мораш да пазиш да те не испрскају. То је село, данас чудна смеша измешаних људи и околности.

Једног дана, (ко да беше баш јуче), збило се нешто необично за овдашње прилике - дошао поручник из Аустралије. Цело село се ускомешало: те донео пара, те није итд.,  итд. Дугокос даса, више девојка него младић, мало сујетан, па му пажња импонује. Сеоски ђилкоши намирисали лову и врте се око њега... Но све то је ствар недостојна пажње и мога интересовања и да није било пса, никад о томе не бих ни размишљао.

Један мали, жути пас, с пола репа, који кад прође сеоском улицом у­плашено, унезверен, погледа сваког случајног пролазника, па по6егне, довољан је да дубоко у теби затрепери нешто несагледиво и несхватљиво, што сваког човека покреће и води као вила водиља кроз живот.

И тако ти иде младић (то би требало да сам ја) влажном и каљавом улицом дубоко замишљен, не гледајући где гази, не примећујући ко пролази, кад одједном нога му помилова камен и он се нађе у блату. Паде, доле у понор, паде одозго, са неба свог маштања. Паде једноставно у мутну воду и глиб, паде у стварност.

О како је све на овом нашем свету прост случај. Да није, ко зна који сељак и ко зна када, како и зашто, изгу6ио овај повећи камен, младићсе се не 6и нашао у блату, јел' да? А да није пао, прошао би замишљен и овај догађај, што ће се управо догодити, остао би само изгу6љени трен у мозгу поручника из Аустралије.

Али судбина је чудна игра измешаних сила и све тече као што неухватљива природа жели, свака појава има свој ток и ма како да поток кривуда развлачећи се у страну, ипак се на крају (чега?) стиже циљу. Каквом и да ли уопште има циља коначног, стварног, јединог? Сумњам! Јер, рецимо, човек жели да има кола и сања годинама само о томе. То је, дакле циљ! Свакако! Човек купи кола. Циљ је остварен и шта сад? Да се седи и ужива без циља? Не, то човек и уопште, сва жива бића, све живе  и дишу, не могу, не смеју. Циљ је све, сав живот, напредак, опстанак. Без циља не 6и 6ило човека, ни живота. Сиромашнима циљ је богатство, богатима углед, ћелији циљ је дељење, потоку море! У сваком трену, сваком секунду, часу, дану, у свакој години, циљ постоји, али се мења страховито 6рзо, зависно од величине. Већи циљеви (веће масе, као у физици) споро се мењају и остварују, мали пролете.

Дакле, судбина је за свој тренутни циљ, одабрала младићев пад из маштања у стварност, из илузија у блато реалног света.

Бесан на себе и своју слабу пажњу, тај дечко од 18 година устаде бесно и пажљиво продрма своје панталоне, не би ли их ослободио непотребног му блата. Затим опра руке у повећој бари, крај себе у јарку, а онда, поглед му скрену на оближње куће.  Два , три пролазника прођоше крај њега и подругљиво се смешећи, доста тихо,  а ипак довољно гласно, да би и он чуо, промрмљаше:

"Пази га , наш филозоф пронашао спас у бари! Ха, ха, ха"! Младић бесно погледа за њима и нервозно кршећи руке, окрену се и пође и сам својој кући, да се пресвуче.

 

Иде споро, разгледа околину, сваку неравнину на путу, сваки камен и чини се, ништа му не може промаћи. Размишљање је оставио за удобност свог дома, па сад гледа кровове, шарене у перспективи на замишљеном платну. Мерка дрвеће, гледа куће, прозоре... Пази на блатњави пут и његове замке... Једноставно, прикупља утиске, не мислећи много  о људима и њиховим пролазним делима.

Гле! Каква је оно групица људи? Да се види! Вероватно због таквих мисли, које су му пролетеле главом, пришао је групи (прост случај) од 4 мушкарца осредње старости (четрдесет година у просеку) и поздравио се са једним од њих.

Поручник, иначе бивши житељ овог села, од пре две године печалбар у Аустралији, чудно измењен, поклони му се учтиво.

"Како си? Кад дошао? А тамо, лепо ли је, је ли?"

"Добро. Баш данас. Одлично, прекрасно."

И још по нека уобичајена конверзација и пођоше, сад већ њих петоро, кјаљавим сокаком, сврстани у колону, да се не би превише испрљали, пођоше кући поручника, кући напуштеној и већ две године без житеља. Кућа, накривљена зградица од земљаних цигли са сламом, стоји оронула, мало повучена у угао пространог дворишта. Стоји и плаче, сва дрхти. Цреп разбацан, цузе изборале зидове и пукотине зјапе, журећи да се прошире, да постану веће и поједу кућу.

Повратник је спази из даљине и весели осмех му озари лице. Смеје се својој беди. Пун џеп пара, а дом празан, хладан. Беда!

Пожурише, у ствари потрча он, потрча дому где се родио, растао и одрастао. Стиже до улаза. Капије није било и уплашено устукну. Ох, пас! Унезверено узвикну:

"Шта ће ког врага он овде?"

Посматрао сам ову епизоду и видео јасно сваки њен и најмањи детаљ. И оне скривене, невидљиве. Пас га је гледао секунду, две и онда пошао ка њему, поручнику, весело машући репом.

"Појешће ме. Одстарните ову џукелу!" Наивно, али управо тако је било!

Корак по корак, одступа поручник, а већ је сав поцрвенео, већ дрхти, ознојио се...

"Та спасите ме! О мајко моја. Зашто не отерате ову џукелу?"

Сви ћуте.

Поручник одступа, пас напредује. Повратник дрхти, пас се радује.

Још корак у назад, још последњи корак и плот ће зауставити повлачење. Само још корак и напад ће се завршити победом. Још корак!

Доће и то!

Унезверени поручник осети да чврстина плота, као мрежа хвата његово одступање, па јаукну последњи пут, прекривајући лице рукама. На крају кукавички зајеца проклињући судбину која га је натерала да се врати у своју домовину, у своје село, свој дом.

Пас се дошуња до његових ногу и... О чуда! Поче да му лиже каљаве чизме.

И нема ту ничег чудног и несхватљивог. Пас познао измењеног газду, газда истог непромењеног пса није. Пре две године, газда оставио пса да умре од глади, а овај сачувао кожу ловом, а кућу бдењем, па сад љуби газду свог, свога убицу.