О ПОЕЗИЈИ – БОГИЊИ, Љубодрага Обрадовића

На самом почетку ваља се подсетити да свако време има своје читаоце, чија су читања увек другачија. Из различитих читалачких контекста, подтекста, из белине текста увек избијају нека нова значења и нови смислови. Да бисмо ушли у динамичку структуру књижевног дела у целини, баш као и у значењску структуру само једног, изолованог уметничког артефакта, потребно је проучити начин компоновања, асоцијативана повезивања, интезитет емоција, смисао и богатство мисаоности... а све то проналажењем откривених и скривених значења, мотива, неодређености итд.

Искуство и умеће које имамо као читаоци нису нам довољни да бисмо овај рад успешно уобличили. Потребно је и познавање принципа проучавања књижевног дела. Како, дакле, читати четврту књигу Љубодрага Обрадовића БОГИЊА? Може ли се она читати сама за себе, без упознавања њеног аутора, његовог живота, лектире коју је читао, канала којим је та лектира долазила до њега, ко-текста и контекста њеног настајања? Наравно да може. Али, "половина јабуке није цела јабука".

Већ и биографски подаци о Љубодрагу Обрадовићу откривају да је реч о више него занимљивој песничкој фигури, али и фанатичном посвећенику култури.

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац и Пореској управи Србије. Тренутно ради као директор Културног центра Крушевац и активно учествује у креацији и релизацији свих програма Културног центра Крушевац.

Његова посвећеност се огледа у свим сегментима културног и друштвно-политичог живота своје средине. Посебно је активан у Културном аматеризму и познат је као идејни творац и један од оснивача *ФЕДРАРА* - Фестивала драмског аматеризма Расинског округа, о чему сведочи и награда Културно просветне заједнице Крушевац за најбољег појединца у културном аматеризму Града Крушевца за такмичарску 2007/2008. годину. Добитник је и других бројних награда и признања, а посебно ваља истаћи признање ПОВЕЉА за 40 година трајења и значења ФЕДРАСА из Малог Црнића.

Такође, захваљујући његовој посвећености инициране су и манифестације: *ЗА МИРИС БОЖУРА* којом песници дижу свој глас за очување Косова у Србији песничком манифестацијом која се реализује широм Србије и Расејања; *ПЕСНИЦИ ДРАИНЦУ У ПОХОДЕ* у сарадњи са Културним центром *ДРАИНАЦ* и Народном библиотеком *РАКА ДРАИНАЦ* из Блаца; МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК у Белој Води, ПЕСНИЧКА ПРПОРЕЊА у Коњуху, ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА у Макрешану, ЋИРИЛИЦА у Треботину; програм *НОСТАЛГИЈА* у коме се Крушевљанима у сарадњи са Радио Крушевцом представљају културне вредности Крушевца; циклус трибина * КРУШЕВАЦ ПАМТИ * које имају за циљ да подсете на значајна имена из историје Крушевца из области политике, спорта, културе, просвете, науке и сл.; обновио је сајам књига Расинског округа на коме се додељује награда *РАСИНСКИ ЦВЕТ* за најбољу књигу и издавача Расинског округа; успоставио је и наставио међународну сарадњу Културног центра са установама културе у Бугарској (Хасково), Италији (Сан Бартоломео) и Црној Гори (Пљевља), отворио просторе КЦК-а за бројна удружења грађана у области културе (за фрулаше, хорове, градске оркестре, соло певаче, фолклор итд...

До сада је самостално објавио три књиге поезије: *ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ*, *ЖИВЕТИ СЛОБОДНО* и *МИРИС БОЖУРА*. Песме су му објављиване и у бројним заједничким књигама и часописима у Србији и ван земље.

Оснивач је и власник сајта www.poezijascg.com који окупља преко 400 песника из Србије и света, које спаја идеја да се и *песмом може мењати свет*. Поред представљања поезије на сајту и виртулног дружења песника из Србије и расејања, чланови сајта имали су до сада и 12 дружења широм Србије (Београду, Крушевцу, Треботину, Грзи, Параћину, Алексинцу, Лесковцу...), а објавили су и два Зборника поезије: *ПРВИ ПУТ* и *ЉУБАВНИ рецеПАТ*, а припремају и трећи зборник рефлексивне поезије *ВЕТРЕЊАЧА*.

И зато ове податке из биографије треба имати на уму, када се говори о стваралаштву Љубодрага Обрадовића, јер ће завичајност, као и посвећеност друштвеном ангажману остати извориште његовог поетског света. Такође, све ово му омогућава да шире упозна, види и доживи слојевитост и целовитост живота свога народа као и разуђеност и разузданост његове културе.

Стасавајући и формирајући свој поетски израз током времена колико друштвеног толико и културног размеђа у Србији, која се непрекидно распиње између својих патријархалних корена и модерне културе, Љубодраг Обрадовић своје стихове конципира управо на овом антагонизму. У различитим временима био је сведок и активан учесник борби између новог и традиционалног, а био тога свестан или не, то је имало утицаја на његову поетику, на значењску, обликовну и мелодијску димензију његове поезије.

Као млад песник, формира се у духовном миљеу оних писаца које је проналазио у школској лектири: српских раних модерниста - Милана Ракића, Јована Дучића, Ђуре Јакшића, Иве Андрића и др... али и на тематским искуствима Сергеја Јесењина, Шарла Бодлера, Жака Превера... и структури песничког израза новог таласа српско-југословенског модернизма: од Пере Зупца до Васка Попе.

Тако већ на самом почетку свог стварања формира мотивско-тематске осе којима се непрекидно враћа: село/град, конзервативно родољубље / либерални интернационализам, природа / техницизам... Све до стално присутне "Жене" и "Љубави", са свим замисливим варијацијама на задату тему, од чисте еротике, до апсолутне метафизичке посвећености. Збирка БОГИЊА састављена је од његових песама управо посвећених "Жени" и "Љубави".

Лакоћа певања је заједнички именитељ песничког дела Љубодрага Обрадовића. Ово се запажа у целокупном песничком опусу аутора, како у интимистичко-исповедној лирици, преко рефлексивних и родољубивих песама, до шаљивих песама. Лирика потпуно личног, неоромантичарског и неомодернистичког израза, одише усхићењима лепотом, али и горчином пред појавама, пре свега друштвеног, ништавила.

Песме у овој књизи певају о животу појединца у његовом друштвеном окружењу, о заједници, и то у разним тренуцима тог живота. Те песме имају практичну сврху да комуницирају са дубинским, митским слојем стварности и његовим силама, које су за заједницу једнако стварне као и повод песме. Отуд су све оне бремените дубоким садржајем митског чак и када не говоре о готово митолошко-метафизичким бићима "Жена" и "Љубав" него о обичним људским ситуацијама. Ритмичне су (готово да могу да се певају) и пуне пробоја семиотичког - оне представљају богато поље за истраживање у не само поетском, већ и социолошком кључу.

Песма "Допустите" (коју издвајам као посебну) почиње стиховима: "Допустите, ви бисте у град, госпођица да будете, зар не?/ Смета вам тишина и равнодушност села! / Ох, несрећнице моја, да није то сада / какав хит, или договор ваш,/ са прохтевима тела?" У песми се говори о томе како младић (који представља песничко "ја"), безуспешно покушава да одговори своју љубав од одласка из оне средине у којој је, према њему, једино могућ спој љубави са својом прапостојбином - природом. Ова песма није (или није само) лекција о неопходности останка на селу. У њој се наслућује једна важна црта његовог певања - његова спремност да се одупре неприродном, спутаном, техницистичким правилима, и, даље, песма је слика путева пред женом која у себи носи "нешто и више". Иза њене одлуке крије се вишезначности обичајносног живота и обичне девојке. Она пристаје на игру одласка, али ми не знамо да ли је она (заувек) отишла. Шта је њен циљ? Остати предмет жеље или угасити жељу. Она је објект посматрања и жеље, али призма кроз коју се прелама непосредна и претпостављена стварност коју песничко "ја" производи и препознаје . Зашто се она одриче останка, понуђене јој апсолутне љубави? Зашто пристаје само да заводи? Да ли је за њу завођење - никад се не открити до краја, не прекорачити црту, никад се не занети, никад не остати, већ се само дати да се наслути, представити неизрециво. Шта је тужније од немогућности љубави под било којим условима?

Љубодраг својом поезијом хвали и слави љубав према свему, тражи је у свему: у травки, у бубици, у ветру, у бору, у потоку... тражи је и бива весео наизглед. У ствари, он дуго и болно плаче над немогућношћу остваривања апсолутне љубави коју својим стиховима сугерише, он у ствари тугује због пролазности свега, па и љубави...

Песник, када пева, пише углавном у првом лицу, па се стиче утисак да је он тај главни лик своје поезије... И да он у ствари, све време и пева да би осмислио немогућност љубави. Он пристаје да буде у немогућем сусрету са својом аутентичном љубављу. Уосталом увек се воли оно што се нема, као да без чежње, стрепње и бола и нема љубавне песме.

Тек, инцидентни стихови, да их тако назовемо, говоре истиниту и наоко праву причу. Тако и збирка почиње питањем "Богињи", жени и љубави, на које се не даје одговор: "Око тебе врти се свет/ Срећа лебди на крилима/ Зашто свима заледиш срца,/ а happy end ти зрачи у очима..."

Песник је смирен и самоуверен када себи даје улогу проценитеља туђих поступака, међутим, када сам одлучује шта треба, или шта мора да чини, опредељује се за „социјално прихватљиву “варијанту. У ствари, има се утисак да би Љубодраг прељубницу и прељубника боље оправдао, одбранио и подржао, него што би самог себе у истој улози.

Лирика Љубодрага Обрадовића се од самог почетка доживљава као чиста исповест срца, јер је његово основно песничко гесло је да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу, управо да извире из њих. Опредељујући се за такав вид песничког стварања, Љубодраг и остварује свој циљ, јер успева у томе да се његова поезија нађе изван појединих праваца, авангардних струја.

Сама љубав јесте његова инспирација, али и остаје илузија, сневање, надање, а он томе и тежи јер зна да *срећа је лепа само док се чека*.

Природа, као велики круг кретања у животу и његовом стваралаштву нуди се као божји врт, настањен многим садржајима међу којима влада вечни склад и уравнотежено стање доведено до идеалног. Ту је све „безгрешно“, лишено зла. У обичајносном коду, савршенство је метафора, а спуштање те метафоре у егзистенцију блиско је, по пореклу, доживљају да је Човек Ништа ако не тежи том савршенству.