Љубодраг Обрадовић

У својим старим папирима пронашо сам овај писмени задатак из српског језика из 1970. године. Прочитајте, можда Вам се допадне!

Хероји НОБ-а у књижевним делима - Далеко је сунце Добрице Ћосића

Ноћ је зимска, дуга, хладна и тиха. Месец као авет виси на огромном, сивом небу, које се у даљини спаја са белим слеђеним снегом.

Тишина је обавила целу моравску долину. Једино петлови из удаљених села ремете шапат партизанског одреда који се сместио на обали Мораве и чека уговорени знак за прелазак на другу страну реке. Све делује некако сабласно, аветињски; и борци и воденица и скела и стари усамљени брест на оближњем брежуљку... И тополе, па чак и сама Морава, која лењо лелуја испод поприлично дебелог леда.

Исчекивање виси у ваздуху. Борци нервозно трљају промрзле руке и врте главама. Нешто није у реду. Морава се ноћас мора прећи, а курира нема. Ноћ одмиче полако са месецом који, не интересујући се ни за шта, неосетни клизи ка новом дану.

- Не ваља ништа, не ваља ништа, дошаптавају се промрзли партизани, издвојени по мањим групама. Морава се мора прећи, а могућности су минималне. Скела је на супротној страни реке, чамци не постоје, а пливање је, због леда и хладноће, немогуће.

Али нешто се мора измислити, није ваљда та река, што хучи ту под ледом, јача од целог одреда. Нешто се мора урадити, неко решење мора да постоји. Курира нема. Време тече исто као и Морава, споро. Борци се јеже, сад већ и од напетости. Петлови у даљини, опомињу на опасност која у тим селима спава. Стварно, нешто се мора учинити и то што пре. Одмах! За сат времена ће бити касно.

И тад, кад се одлучивало о судбини одреда, кад се радило о бити или не бити одреда, појавио се Вук. Рекао је једноставно: Другови, ја знам решење.

Сви су занемели. Групе су се сјединиле у једну целину, разговор је престао, Морава се утишала. Сви су гледали само Вука и чекали шта ће он рећи.

Не, он није говорио. Он је корачао, гордо, према Морави. На обали је застао, погледао у Мораву, погледао своје другове, а затим у своје руке. Пошао је. У почетку је све ишло лако. Брзим замасима је грабио преко челичног ужета, које служи за кретање скеле према другој обали. У његовим рукама сад је цео одред. Од његове издржљивости и спретности сад све зависи...

Док тако виси над Моравом сећа се свега, целе своје прошлости, куће, своје породице, свог детињства. А снага почиње полако да га издаје, полако да отиче из набреклих мишића, попут воде испод њега. Прсти се лепе за челик. Он ништа не осећа. Ни бол, ни хладноћу, ни Мораву. Осећа само уплашено дисање, уплашене погледе целог одреда, који га бодри да истраје.

Сад се већ враћа. На средини је реке. У његовим све споријим покретима лежи спас. Другови га неми бодре. Напредује. Дах се леди. "Последњи воз за нас" - размишља. Руке се све теже одвајају од жице. Покрети су све краћи и несигурнији. Неће успети. Још пет метара, четири... Не, не може више... Не може... Сад ће пасти. Морава ће га одвући у вечност, коју не жели. Она иста Морава у којој се као дечак играо бацајући каменчиће на њу, сад ће му доћи главе. И њему и његовом одреду. Не може више. Још три метра, још два... Сад је крај. Стварно више не може. Стао је. Ни напред, ни назад. Лебди изнад Мораве. Доле вода, горе небо, месец. Напред спас, доле смрт. Његова смрт и крај за одред. Ако падне, пропада слобода, руше се сви снови. Мора успети. Ко је он? Зар због њега цео одред да страда? Зар због њега да умру толики идеали? Све остатке већ посустале снаге сакупи, погледа месец и онда преточивши део себе у те покрете спаса, у те тешке покрете слободе, пође ка обали.

И успео је, одред је прешао Мораву.

Колико је још таквих случајева, где се за лепшу будућност поколења што долазе, не жали живот... Где се за срећу у будућности жртвује цела садашњост, где се за боље сутра, бори до последње капи крви.

На овом и сличним примерима одважности и храбрости, којих је у нашој револуцији и борби за слободу било безброј, треба се учити!